Martovski i aprilski dani

Kao da martovski i aprilski dani već nisu dovoljno teški pa je izgleda bilo nužno da nam se dogodi "Porodica".
Istina "porodica" nam se dogodila tri decenije ranije. Odlukom "porodice" iz grada čiji su stanovnici 27. marta 1941. godine rekli ne fašizmu, a koji je već 6. aprila pretpeo ogromne gubitke u ljudstvu i veliku materijalnu štetu, 5. aprila 1992. počela je opsada Sarajeva koja je trajala 1.495 dana. Tokom tih 1.495 dana živote je izgubio 11.541 građanin Sarajeva, a prve žrtve su bile Olga i Suada koje su zajedno sa svojim sugrađanima pokušale da se suprotstave fašističkom ludilu.

Tokom četrdese četiri meseca stradalo je 1.601 dete. Te 1992. godine imala sam deset godina i živela "porodicu" ovde. Ja sam preživela, ali boli me što znam koliko mojih vršnjaka Sarajlija nije.

Došao 24. mart 1999. godine. Mogli smo samo da se nadamo da će civili biti pošteđeni. Rezultate koje nam je "porodica" ostavila bilo je lako sagledati – izgubljeni životi, građani koji žive samo egzistencijalno dno, obespravljeni, posramljeni, neki čak pretvoreni u zločince, devastirane institucije, uništena privreda, porušeni mostovi prema komšijama, država udaljena od Evrope, od svih tekovina modernog čovečanstva, jedino su kriminal i korupcija beležili nezaustavljiv rast.

Znali smo da će biti teško, ali smo znali i da je drugačiji život moguć. Rađao se optimizam, povratili smo hrabrost, polako smo postajali rasterećeni, gledali smo u budućnost, a onaj član "porodice" čija je odgovornost za sve patnje vremena koje odlično pamtim bila najveća je čekao svoji presudu.

Onda je došao 12. mart. Ne želim da se se bavim tumačenjima šta bi scena u kojoj se u jednom od kadrova poslednje epizode "Porodice" pojavljuje prazna stolica predsednika Vlade trebalo da sugeriše. Osvrnuću se na jednu drugu, u kojoj je prikazan sav besmisao ovog poduhvata, tako praznog, jeftinog i predvidivog, scenu u kojoj unuk zatiče premiulu babu dok sve televizijske stanice prenose vest o hapšenju glave "porodice" i kadar na glumici, koja uživa moje veliko poštovanje, dok je napušta 21 gram.

Glumci koji su učestvovali u ovom poduhvatu su davno ispisali svoje biografije nekim drugim ulogama, neki su čak i u "Porodici" poput Miloša Timotijevića sjajno izneli svoje role. Njihovo učešće u "Porodici" će se brzo zaboraviti. Oni koji će ostati upamćeni po ovom nečasnom, revizonističkom "frankenštajnu" svakako su idejni tvorci, aktuelna vlast koja je sasvim slučajno bila odgovorna za sve što smo na ovom tlu preživljavali devedesetih godina, ali i Javni servis koji je u to, nesrećno doba, bez srama služio „porodici“ i koji danas, na gotovo isti način služi novoj "porodici".

Lako je razumeti događaje. Potrebno je samo da mi koji pamtimo zamolimo ljude oko nas da zavire u sebe, budu pošteni i sete se da je jednom bilo moguće i da će biti moguće ponovo, jer "Šta sve možemo da dobijemo ako promenimo vlast". (Zoran Đinđić, San o Srbiji, st.23)

Aleksandra Jevtić, članica Glavnog odbora Demokratske stranke