Vreme zaborava

Slobodan Milošević nije bio ni patriota, ni socijalista, ni komunista, ni boljševik. Njega je baš kao i svakog diktatora, zanimala samo ničim ograničena i nekontrolisana moć. Pri tome, taj čovek je za samo deset godina svoje tiranije i strahovlade poništio sve ono što su generacije Srba tokom vekova mukom stvarale u krvi i patnji, požrtvovano ugrađujući u temelje stvorenog svoje kosti, polažući svoje glave na oltar mučeništva zarad slobode otadžbine. Ne znam da li je u Srpskoj istoriji bilo veće štetočine, zlikovca i izdajnika od Slobodana Milosevića i njegovih saboraca grupisanih u Socijalističku partiju, Jugoslovensku levicu poznatiju kao zloglasni JUL i radikalnih mu partnera. 

Za opstanak Srba van matice Milošević je sa svojom politikom bio opasniji od Tuđmana i Pavelića zajedno. Ono što nije uspelo Paveliću sa Jasenovcem i Jadovnom, sa Donjom Gradinom i Prebilovcima, sa jamama hercegovačkim i Crnom legijom, ono što nisu uspele ustaše sa svojim NDH projektom, uspelo je Miloševiću i njegovoj kliki sa njihovom pogubnom politikom. Za manje od 10 godina na vlasti svojom zločinackom i izdajničkom politikom, svom saborcu u razbijanju Jugoslavije, Franji Tuđmanu, omogućio je da protera Srbe sa prostora na kojima smo vekovima opstajali i odlolevali plativši to milionima srpskih glava.zvu

Na žalost tu nije bio kraj našeg stradanja. Naposletku zarad opstanka na vlasti, ne trepnuvši je prodao Kosovo i Metohiju, ostavljajući stotine hiljada Srba koji su mu verovali, da se spasavaju kako znaju i umeju. O uništenoj privredi, totalnom slomu ekonomije, o opljačkanoj, razorenoj i naruženoj zemlji izlišno je govoriti pored tolikog stradanja.

Hiperinflacija i sankcije međunarodne zajednice samo su upotpunili sliku sveopšte propasti u vreme Milosevićeve strahovlade. Politička ubistva i svakodnevna represija nad sopstvenim građanina koji su se suprotstavljali ovom zlu, nešto su što nas je dodatno gurnulo u bezdan patnji kojima se nije nazirao kraj. Na sve to, jednom narodu koji je preživeo Jasenovac i nacističku politiku 100 za jednog, nalepio je etiketu ratnih zločina zbog koje nas i dan danas u civilizivanom svetu posmatraju sa podozrenjem.

Na osnovu čega bi mlad čovek koji se nije ni rodio u to zlo i opako vreme izgradio svoju kritičku svest o Miloseviću? Na osnovu toga što današnji groteskni lik koji ga je nasledio u nameri da nastavi taj zločinački projekat izdaje Srbije, ovom serijom ne samo da pere Miloševićevu biografiju, već dobrano uklanja krvave mrlje i sa svoje? Ili na osnovu toga što nas i 22 godine posle ponižavajuće potpisane kapitulacije 1999. u Kumanovu u kome se odredila sudbina Balkana u najvećoj bitci i srpskoj pobedi 1912. tokom Prvog Balkanskog rata, neki uveravaju kako je Milošević u stvari pobedio NATO pakt. Pa je pri tome menajo Gazimestan za Bambilend, a onih 60000 NATO vojnika u južnoj srpskoj pokrajini su u stvari ratni zarobljenici koje je zaboravio da razoruža, pa su umesto u kasarni Car Dušan Silni u Uroševcu smešteni u bazi Bondstil kod Ferizaja.

Gledam na to kao na odgovornost onih koji su 5. oktobra vaskrsli Srbiju iz mrtvih. Ogromna je odgovornost na nama koji to nismo objasnili i argumentima potkrepili ta objašnjenja nekoj mladoj generaciji. Što nismo napravili Muzej sećanja na zlo. Što smo razmere zla sakrili od tih mladih ljudi, bez da smo ih edukovali kakvo je i koliko bilo to zlo, koliku cenu te mlade generacije i dan danas plaćaju zbog toga što su ga neke generacije lakomisleno prihvatile devedesetih, a neke oprostile dvehiljadite. I što smo danas dopustili da nam se zlo ponovi u svom iskrivljenom grotesknom obliku, prikazujući svoju grehom unakaženu dušu kao proviđenje anđeoskog spasenja.

Iako su svi svesni da to ne biva i da ispod rita evropskog fraka i radikalskog šinjela vreba ista ona nakazna zver i karakondžula koja nas je jednom već povela na put u propast. U ovim novim relativizacijama tog zla, ja ne prepoznajemo ono što smo živeli devedesetih godina. Prepoznajem samo igrokaz u svrhu pokušaja pranja savesti. Ali nakon tog pranja u reci zaborava i relativizacije prošlosti, posle toliko vremena i dalje ostaje krvav trag. Reke krvi su protekle devedesetih da bismo to olako zaboravili.

Čak i naziv te serije za koji je iskorišena jedna od svetih reči u srpskom jeziku kakva je Porodica, ne može da prekrije da u našoj svesti odjavna špica ovog igrokaza sadrži neizbrisive slike iz našeg pamćenja u koje je utisnuto sećanje na kolone nevoljnika na traktorima, na crne marame majki, na lelek udovica, plač siročića, raskomadana tela na kućnom pragu, na zvuk sirena i detonacije avionskih bombi, na strah u očima ljudi koji se u mračnim skloništima nemim pogledima pitaju kako smo dospeli do ovde.

Čutanje pred zlom, zaborav zla i nesuprotstavljanje zlu su prečice do mračnog podruma propasti jednog naroda. Oduvek sam sledio putokaze koji su vodili u drugom pravcu. Muzej koji će nas podsećati na to zlo i opako vreme, lekcije iz istorije u školskim udžbenicima, nastava sa ovom temom, edukacija maldih naraštaja, utvrđivanje vrednosnog sistema na kom ćemo vaspitavati nove generacije su jedini svetionik spasenja koji moramo razgoreti kako bi usmerili naš brod ka vetrovima progresa koji će nas dovesti do mirne luke i spokojnog sidrišta.

U protivnom veo zaborava neće pasti samo na doba Miloševića već i na sve nas. Naposletku i na Srbiju. Jer zaborav zla je gori od njegovog oparštanja.