Mrtvo more

Dakle u prostorijama Demokratskog nacionalnog komiteta negde oko 2 i 30 noću, petorica provalnika koji su hteli da ozvuče prostorije Demokratske stranke su uhapšeni, jedan od njih je bio bivši službenik CIA i imao je kod sebe ček od 25000 dolara koji je bio namenjen Niksonovoj predizbornoj kampanji. Novinari su krenuli da istražuju događaj koji ih je doveo do samog vrha američke administracije. Na kraju, kad je skandal izašao u javnost, Amerika je bila prepljavljena demonstrantima uz skandiranje Votergejt, Votergejt.

Krasilo je to skandiranje i mnoge znamente filmove poput Kose jer je u njima ponosito odjekivala moć demokratije, dakle moć običnih ljudi koji apsolutno ne pristaju na prevare i političku priljavštinu. Ogorčenje naroda, koji je tražio da se afera reši rezultiralo je time da je Nikson bio primoran da podnese ostavku. Biće upamćene njegove reči sa poslednjeg pojavljivanja u javnosti: "I am not a crook" -ja nisam prevarant. Amerikanci mu očigledno nisu verovali, oterali su ga s vlasti. Nije ih bilo briga šta im priča takav čovek.

Ali opet je pitanje: Šta bi bilo da je Nikson optužio novinare Vašington posta da time što ruše njega - ruše državu? Šta bi bilo da ih je optužio za saradnju sa mafijom. Šta bi bilo da im je Nikson rekao: dok vi tu rušite državu, mene zapravo špijuniraju, mene prate, mene hoće da ubiju! Šta bi bilo da je rekao sve to? Da li bi se milioni Amerikanaca sjatili ispred Bele Kuće da vide ko je taj koji hoće da im otme slobodu, uzurpira državu i pre svega ko je taj koji hoće da od njih pravi potpune budale. Da li bi Nikson bio samo smenjen ili bi takav neko dobio lekciju tako drastičnu da se više niko nikada ne usudi da posegne za takvim manipulacijama. Definitivno Nikson se ne bi usudio da uradi nešto tako suludo i zato je otišao sa vlasti samo (ako je to samo) žestoko i nepopravljivo osramoćen. Njegov naslednik predsednik Džerald Ford ga je kasnije abolirao. To je bio čin mislorđa velike demokratije.

Međutim, šta bi bilo da nije bilo i tih običnih građana Amerike koji su u ogromnom broju i u besu skandirali Votergejt Votergejt na ulicama Vašingtona i ispred Bele Kuće? Šta bi bilo da se more besnih demonstranata nije izlilo na ulice najvećih amričkih gradova? Mislite da bi samo novinski članci bili dovoljni? Naravno da ne. Slobodni mediji i institucije u sinergiji sa OSVEŠĆENIM građanima brane demokratiju! Čine demokratiju! Zapravo ONI JESU DEMOKRATIJA!

I zato poražavajuće izgleda naša stvarnost iz prespektive američke demokratije sedamdesetih godina.

Kada neko izađe sa neverovatnim podatkom da je nekakav softver plaćen ni manje ni više nego 60 miliona evra, pa zatim Predsednik države najavi da će sve da podrobno ispita, pa se posle dva dana obrati javnosti i obznani da je kod plaćenog softvera od 60 000 000 evra “sve čisto” i da nakon toga, nema apsolutno nikakve reakcije među ljudima, pa to je zastrašujuće. Čisto poređenja radi: Sava Centar i Beograđanka su zajedno plaćeni manje od 40 miliona evra a vile po Beverli Hilsu gde žive najveće Holivudske zvezde koštaju po deset petnaest miliona tako da je softver od 60 miliona realan koliko I mrav od 5 kila ili girica od 5 tona. Pitam se zar je moguće da ljudi to čuju i to čuju na nacionalnoj frekvenciji i jednostavno nastave dalje sa svojim životima kao da se ništa nije desilo?! I Koliko toga se dešavalo i koliko toga je na nacionalnim frekvencvijama rečeno. Pričao je naš Predsednik o nekakvim tabletama “koje spasavaju živote” (ali ne zna kako se zovu pa reče nešto kao “cili mili “ samo što ne reče čili vili”) ali tvrdi da koštaju strašno mnogo pa ne sme ni da kaže. Ali ipak na kraju kaže koliko koštaju. A 2000 tih tableta koštaju ni manje ni više nego 40 miliona????

I opet nema nikakvih reakcija - mrtvo more. Mrtvo more i ćutanje jer se jer je stanovništvo previse zadubljeno u pomno praćenje Farme, Parova i Grand Parade pa nema kad da misli o nekim za njih, izgleda, potpuno nebitnim stvarima. Pa tek ona sprdnja sa vajarom Rukavišnjikovim koji objašnjava u intervjuu ispred spomenika Stefanu Nemanji kako ni on ni Vesić neće da kažu istinu o tome koliko košta spomenik i to sve garnirano opštim smehom kao da je u pitanju neki dobar vic a ne priča o tome kako se troše milioni i desetine miliona evra poreskih obveznika ove države koji jedva preživljavaju.

Gleda naš narod to sve i ne reaguje uopšte i zato se zaista čudim Vučiću što se toliko štreca oko tih afera koje opozicija i novinari otkrivaju non - stop. Jer recept za „hendlovanje“ našeg biračkog tela je jasan i krajnje jednostavan. Prvo je važno da se zna da što nije bilo na javnom servisu nije se ni desilo. A drugo je da što Predsednik ispriča na tom istom javnom servisu, u to naš narod bezrezervno veruje. Ja sam, evo časna reč, ubeđen da kad bi Vučić na RTS-u izjavio da decu donose rode, da bi narod i u to poverovao bez ikakvih problema. Samo teško je uz takvu populaciju poverovati u demokratiju. Mnogo teško. Zapravo nemoguće. Barem meni.

Jovan Marinković, akademski slikar, član Skupštine slobodne Srbije