Možda je vreme da prestane bulšit (ili slučaj KRIK i CRTA)

Da kažemo - Srbija nije demokratija. Srbija je autokratija, Srbija je pod čizmom jednog čoveka i njegove ekipe. U ovoj Srbiji se demokratija ne brani, jer ne postoji. U današnjoj Srbiji demokratija može samo da se vaspostavlja. Ako većina to uopšte želi, naravno.

Da kažemo - ne postoje institucije. Postoji samo jedan čovek, i oko njega mafijaška hobotnica, koja arbitrarno upravlja ovim društvom i ekstrakuje svaku proizvedenu dodatnu vrednost za lični benefit, i kao sredstvo obezbeđenja kada ih jednom srušimo (za uporedbu vidi pod - Mira Marković).

Da kažemo - sve što radi režim izvire od Aleksandra Vučića i njegove ekipe. Ne postoji ništa što se rešava na nižim nivoima, ne postoji značajna odluka za koju odgovornost možemo knjižiti, na primer, Martinoviću. Martinović ne crta mete Kriku i Crti tako što se ujutru probudi i dobije ideju. Dobije nalog.

Da kažemo - ne može da se radi sa institucijama i da se demokratizuje društvo dok je autokrata na vlasti, jer vidi pod 1, 2. i 3.

Da svaku objavu međunarodnih „prijatelja“ koja uključuje izražavanje zabrinutosti i apelovanje režimskim prvacima da „obezbede medijske slobode“ ili „zaštite novinare“ ili „prestanu sa tom i tom kampanjom“, i svaki kritični izveštaj sa preporukama Evropske komisije dočekamo sa jednim jasnim - Gospodo, možda ste pogrešili državu. Vidite pod 1, 2. i 3. Apelujete vukovima da ne jedu ovce.

Da prestanemo da biramo čija nam ugroženost smeta. Zato što smo ćutali godinama dok su uništavali opoziciju, zato sada nema ko da stane ispred nas. Koga ćemo mobilisati? Ko danas može da okupi ljude na ulici? Civilni sektor? Nezavisni mediji? Nemoj da se lažemo. Kada bi se ovakva kampanja nastavila, ne bi 100 ljudi izašlo da brani krikove i crte. Danas niko ne može da skupi masu na ulici, pa ni opozicija. A to je jedini potencijal koji smo mogli da imamo, politički akteri i služe da bi okupljali mase i delovali kao korektiv režimu svojom snagom. Dok je uništavao opoziciju ćutali smo zato što nam se nisu sviđali. I dalje nam se ne sviđaju. I dok god nam te preferencije smetaju da podržimu neku oranizovanu političku kontratežu, zadovoljavaćemo se apelima.

Vreme je da prestane bulšit.

Gledam danima kako mi iznutra apelujemo na režim da prestane zbog duha demokratije. Pozivamo ih na odgovornost kao najjače partije da utiču na političku kulturu u zemlji, da daju primer, da oni obezbede slobodu medija i zaštite civilno društvo. Od sebe. Vukovima apelujemo da ne jedu ovce, dok blejimo. Kakvi promašaji, kakva samoobmana. Ne ulazim u motive. To sve deluje tragično. Ustajemo u odbranu nekih džepova zdravog razuma koji im svakako ne predstavljaju trošak. Kad kažem ustajemo, mislim apelujemo jelte. Jer niko ne želi, ili ih je baš malo koji bi da zaista stanu u odbranu, rizikuju, stave svoje telo i svoje ime (u isto vreme) u odbranu od zločinaca. I onda se bodrimo nekakvim nemuštim saopštenjima stranaca koji ne smeju (ne žele) čak ni da pomenu ime stranke ili autokrate. Pritom dobro znamo da ti isti te autokrate dele na dobre i loše tj. one koji slušaju i one koji ne slušaju, i ako su u grupi B onda ih uvek nazivaju imenima kada treba da se apeluje za demokratiju. Čim nema imena, nema ni realnog pritiska.

Gledam danima kako stranci apeluju protiv bezimenih zločinaca, floskulama o vladavini prava slobodi medija i demokratskim načinima kao da će to za milimetar promeniti režim. Neće, svi znamo da neće. Njihova moć se zasniva na zarobljavanju države i ukinutoj demokratiji. Koji insentiv oni imaju da promene modus operandi? Koja politička moć iznutra može da ih natera na to? Trenutno ne postoji, ali je jedno sigurno - samo alternativna politička moć iznutra može da ih zatrese.

Kako dolazimo do toga da možemo da se branimo? Tako što svi stanemo iza političkih aktera. Nema biranja, nema sviđa mi se ili mi se ne sviđa. Onaj koji ima potencijal da okupi političku snagu i tako ponovo uspustavi nekakav balans moći, taj treba da se podrži. Nećemo nikada doći do te pozicije ako ćutimo kada gaze opoziciju zato što smo „neutralni“ ili „objektivni“ ili zato što se zalažemo za „principe“.

Kakve principe? Kakva objektivnost? Kakva neutralnost? To više nije opcija.

Vi zaista mislite da ćemo se demokratskim načelima boriti protiv ovog režima? Vi mislite da je dovoljno da „radimo sa institucijama“ ili „predlažemo reforme“ koje će volšebno same da dovedu do pada režima. Ne bih da vam rušim sneška ali - neće.

Mi se više ne borimo za jednake izborne uslove, jer izbori ne postoje.

Mi se više ne borimo za demokratiju, jer demokratija ne postoji.

Mi se više ne borimo za poštovanje vladavine prava, jer ovde postoji samo moć.

Mi se više ne borimo za nezavisne medije, jer je javnost uveliko zatrovana.

Mi se borimo za rušenje režima i vaspostavljanje države.

Na tom putu nema sistemskih rešenja.

Dakle hajde da prestanemo sa bulšitom. Hajde da prestanemo da gradimo demokratiju u autokratskom režimu i da se ložimo da mi tu kao nešto. Hajde da kažemo strancima - izvinite, moramo prvo da srušimo autorkatu pa možemo onda da pričamo o političkom kriterijumu za ulazak EU, demokratiji, vladavini prava, izborima i nezavisnim medijima. To je condicio sine qua non. Sve ostalo je bulšit.

Na kraju, a možda i pre svega - hajde da vidimo da li stvarno imamo konsenzus oko demokratije. Da li naše društvo želi demokratiju? Da li razume i ima potrebe za vladavinom prava? Da li naše društvo želi da se moć balansira među više aktera? Ni na jedno pitanje nemam odgovor iza koga mogu da stanem sa sigurnošću.