Boško Obradović nedeljom: Kakav vojni rok nam je potreban?

Nema sumnje da je povratak služenja vojnog roka tendencija u čitavoj Evropi: trećina evropskih država ima obavezu redovnog služenja vojnog roka (Norveška, Švedska, Danska, Finska, Austrija, Grčka, Rusija...), a o povratku redovnog služenja vojnog roka razmišljaju i Nemačka i Mađarska, dok francuski predsednik Makron predlaže predvojničku obuku od 16-te godine života. Obavezno služenje vojnog roka je i naša vojnička tradicija.

Mi smo vojnički narod, sa svetlim primerima vojničke hrabrosti i časti kroz istoriju. Odlazak u vojsku se nekada smatrao najboljom školom života za sazrevanje mladog čoveka, a sam ispraćaj u vojsku bio je jedno od najvećih porodičnih veselja. Vojska je uvek, uz SPC, uživala najveće poverenje građana Srbije, a vojnik bio omiljen i poštovan u našem društvu.

Danas Vojska Srbije, međutim, ima brojne probleme, kao što su napuštanje vojne službe od strane 5.000 profesionalnih vojnika u poslednjih nekoliko godina, loš materijalni status i nerešena stambena pitanja zaposlenih, kriminal i korupcija u vrhu Vojske... Tu je i nasleđe loših odluka o ukidanju služenja vojnog roka, služenje bez oružja u civilnim ustanovama, nerešena pitanja ratnih vojnih veterana, 112 vojnih vežbi sa NATO naspram samo 15 sa Rusijom, instrumentalizacija vojnog vrha u funkciji vladajućeg režima i njihovog političkog marketinga... Najveći problem je nepopunjenost potrebnih kapaciteta aktivnog sastava Vojske Srbije, kao i pasivne i aktivne rezerve. Jedini odgovor za to jeste upravo povratak redovnog služenja vojnog roka, ali na jedan potpuno nov način.

Srpski pokret Dveri, dakle, ne želi povratak na stari način služenja vojnog roka, već predlaže jedan potpuno novi i savremen način za obavljanje ove građanske dužnosti.

Stručni savet Srpskog pokreta Dveri za odbranu i bezbednost, na čelu sa pukovnicima Nebojšom Stankovićem i Draganom Krsmanovićem, ovih dana je predstavio novi koncept služenja vojnog roka koji je nazvan obuka osposobljavanja za poslove odbrane, zaštite i spasavanja. Tu smo se pozvali na primer skandinavskih zemalja koje su ponovo uvele obavezu služenja vojnog roka na taj način da se kod njih u vojnu evidenciju uvode svi vojno sposobni muškarci i žene, ali se na službu pozivaju samo oni za koje se proceni da su motivisani. U tom pravcu sprovode se detaljna i opsežna procena i selekcija u specijalizovanim centrima, što je model koji Srpski pokret Dveri predlaže i za Srbiju.

Ako uzmemo u obzir da prema statističkim podacima u Srbiji godišnje stasa oko 72.000 mladića i devojaka potencijalnih regruta, smatramo da bi nama bilo dovoljno da svaki sedmi prođe ovu selekciju i uputi se na obuku osposobljavanja za poslove odbrane, zaštite i spasavanja (umesto nekadašnjeg služenja vojnog roka). To bi bilo deset hiljada mladih ljudi godišnje. To, dakle, ne bi bila striktna obaveza za sve već neka vrsta selekcije i slobode izbora. Ovaj broj bi bio dovoljan da se odmah sve aktivne jedinice popune nedostajućim brojem vojnika, a u roku od najviše deset godina bio bi rešen i problem popune ratnih jedinica pasivnom rezervom, odnosno stavljena u funkciju aktivna rezerva.

Obučavanje sa oružjem bi se realizovalo u trajanju od 3 meseca u centrima za obuku. Nakon tri meseca lica koja se prijave za dobrovoljni nastavak obuke bila bi zadržana na narednom tromesečnom kursu. Potom bi najbolji mogli konkurisati za prijem u profesionalnu vojnu službu. Mišljenja smo da se pre primene ovog novog koncepta obučavanja za poslove odbrane mora ići postupno, tako što će se kroz širi proces vraćanja poverenja u instituciju Vojske Srbije pripremiti i motivisati generacije potencijalnih novih regruta. Prvi korak bi bio uvođenje predvojničke obuke u srednjim školama u trajanju od 3 do 7 dana, koja bi se održavala na poligonima Vojske Srbije, nosilac bi bilo Ministarstvo odbrane, a organizaciju i sprovođenje bi poverili Vojnoj akademiji. Sledeći korak bi bio uvođenje predvojničke obuke za studente na fakultetima i višim školama, bez obzira na pol.

To bi bila obuka za poslove odbrane, zaštite i spasavanja, koja bi se sprovodila intenzivno, praktično i u terenskim uslovima u trajanju od maksimalno mesec dana. Ova obaveza bi važila samo za redovne studente državljane Republike Srbije. Studenti bi mogli da biraju da li hoće obuku sa ili bez oružja i u kom terminu za vreme redovnih studija bi pohađali ovu obuku. Obuka bi se realizovala u centrima za obuku Vojske Srbije. Za obuku sa oružjem nosilac bi bilo Ministarstvo odbrane, a realizovala bi Vojna akademija, dok bi za obuku bez oružja nosilac bilo Ministarstvo unutrašnjih poslova, a za realizaciju zadužen Nacionalni trening centar za vanredne situacije.

Smatramo da je u ovom novom konceptu veoma važna i obaveza osposobljavanja za poslove zaštite i spasavanja. Ona bi važila za sve punoletne i zdravstveno sposobne vojne obveznike, muškarce i žene, koji nisu u sistemu obaveze obučavanja sa oružjem. Obuka bi se realizovala u centrima za obuku u trajanju od 3 meseca, nosilac bi bilo Ministarstvo unutrašnjih poslova, odnosno Sektor za vanredne situacije i služba Civilne zaštite. Mladići i devojke koji završe obaveznu obuku bez oružja popunjavali bi potom Štabove za vanredne situacije, vatrogasno-spasilačke jedinice i jedinice Civilne zaštite. S obzirom na sve veći broj prirodnih katastrofa i vanrednih situacija svake vrste, popunjavanje jedinica Civilne zaštite postaje podjednako važno pitanje za strategiju odbrane u Srbiji.

Naš predlog je da država stane iza ovog novog koncepta u punom kapacitetu, kako bi svi oni koji se opredele za osposobljavanje za poslove odbrane, zaštite i spasavanja bili nagrađeni. Prvo dobrovoljcima, odnosno kasnije onima koji prihvate obavezu obuke sa oružjem isplaćivati neznatno manju platu nego profesionalnim vojnicima za vreme trajanja obuke, uz priznavanje vremena provedenog u jedinici u radni staž. Takođe im omogućiti i stipendiranje ili besplatno školovanje na državnim univerzitetima, umanjenje poreza ili prednost prilikom zapošljavanja u državnoj službi.

To bi bio i kontigent iz koga bi se popunjavala policija, vatrogasno-spasilačka služba, sudska straža ili čuvarska služba kazneno-popravnih zavoda. Takođe, imamo primer iz naše istorije da je u znak zahvalnosti za vojnu službu država dodeljivala besplatno zemlju, a mi danas imamo pusta sela i neobrađena polja, tako da možda ne bi bilo loše da se razmotri i ta opcija kao vid motivisanja mladića i devojaka da se opredele za ovaj vid obučavanja.

Boško Obradović, predsednik Srpskog pokreta Dveri