Istinom po lažima

- Nijedne krivične prijave nema niti presude za 60.000 Albanaca koji su krenuli da zauvek proteraju srpski narod sa prostora Kosova i Metohije - odvali diplomirani bogoslov i ostade živ. A odnosi se na podatke vezane za podsećanje na 17 godina od "Martovskog pogroma" iz 2004. godine.

Istina je sledeća: 242 Albanca pravosnažno su osuđena za krivična dela koja su počinili tokom „Martovskog pogroma“, dok je 157 osuđeno prekršajno. Jedan je trajno oslobođen krivice.

Na primer, 14 ih je krivično osuđeno na zatvorske kazne u trajanju od šest meseci do 18 godina, za počinjena dela ubistvo, ubistvo u pokušaju, izazivanje opšte opasnosti. Takođe, presude su uključivale paljenje, rušenje, napad na službeno lice, napad na UNMIK i KFOR personal, ali i krađe, nanošenje telesnih povreda itd.

Interesantno i veoma ilustrativno – 17. marta 2004, nijedan pripadnik misije OEBS nije napadnut, niti je ta misija tog dana pretrpela štetu. Odmah da naglasim, broj osuđenih je ponižavajuće i sramotno mali! I kazne koje su dobijali su bile najniže moguće predviđene zakonom, pa čak i niže od toga (!), dok su mnogima krivične kazne bile u daljem žalbenom postupku zamenjene uslovnim i novčanim kaznama. Sveukupna post-martovska "kaznena“ politika međunarodne zajednice bila je skandalozna i doprinela je učvršćivanju albanskog osećaja nedodirljivosti i svojevrsne nagrade za učinjeno. Time su stvoreni uslovi za kreiranje atmosfere permanentnog i nekažnjeg nasilja nad Srbima i ostalim nealbancima, koji je sve do danas u funkciji tihog etničkog čišćenja KiM. Na ovu politiku Srbija nije našla odgovarajući odgovor. Naprotiv, hita u "pravno obavezujući sporazum“!

Treba naglasiti da gore navedena evidencija o "konačnom“ broju pravosnažno kažnjenih i osuđenih nije do kraja transparentna i precizna, jer od 2008. godine i proglašavanja "nezavisnosti“, saradnja samoproglašenih pravosudnih institucija sa još uvek jedinim važećim pravnim administratorom KiM, UNMIK-om, naglo pada, pa UNMIK nije bio u prilici da ažurira podatke do današnjih dana, a naročito obzirom na činjenicu da je tokom 2008. godine, zahvaljujući diletantskoj politici tadašnjeg rukovodstva Srbije, EULEX preuzeo sve pravne predmete od UNMIK-a, čime je dotadašnje sprovođenje "pravde“ na KiM palo na najniže grane i praktično nestalo, da bi posle "Briselskog sporazuma“, kompletno pravosuđe na KiM bilo predato na upravljanje Albancima, sa sve prisilno „integrisanim“ i „nezavisnoj Kosovi“ zakletim na vernost srpskim tužiocima i sudijama.

Politička šteta „Martovskog pogroma“ je nemerljiva. Njemu je prethodila temeljna priprema, na koju ondašnje srpsko rukovodstvo nije obraćalo pažnju i pored blagovremenih upozorenja. Kao i uvek, bili su „neobavešteni“.

Naime, već te 2004. godine, oni su u više navrata hteli da proglase nezavisnost, ali su svaki put bili sprečeni od strane „međunarodne zajednice“, čiji su izvršitelji na terenu bili UNMIK i KFOR. OEBS je samo fingirao „razvoj demokratije“, dok je zapravo u „rukavicama“ radio sve na jačanju i promociji budućeg „nezavisnog Kosova“. Narastajuća nervoza je konvertovana u već dobro poznati scenario – što ne ide milom, ide silom, tako da su inkriminisanog dana paralelno napali na dva fronta, po UNMIK-u i Srbima. Računali su da KFOR, naročito „prijateljski“ američki, neće dejstvovati.

Na moje veliko čuđenje, američke snage u okviru KFOR-a su kritičnog dana žestoko delovale po teroristima, naročito u odbrani Čaglavice, Lapljeg Sela i Gračanice, gde su bojevom municijom zaustavili razarački pohod, nanevši im pristojne gubitke, koji su ostali sakriveni do danas, jer se američko-albansko „bratstvo“ ne sme dovesti u sumnju.

UNMIK se uglavnom branio sam, zadavši, ali i pretrpevši gubitke. S druge strane, francuski KFOR je odigrao sramnu ulogu direktne pomoći teroristima prilikom potpunog i temeljnog uništenja srpskog sela Svinjare kao i mešovitog srpsko-romskog Novog Sela Madžunsko, odakle su svi nealbanci proterani, a gotovo sve kuće spaljene uz još jedno mirno francusko posmatranje.

Srbi se praktično nikada nisu vratili tamo odakle su proterani, čime je etnička slika KiM trajno i ozbiljno promenjena. Dugoročniji efekat je ubrzana prodaja srpske imovine i masovno iseljavanje, koje je najdrastičnije bilo u svim većim gradovima, a naročito u Prištini i naselju Kosovo Polje, odakle su Srbi u potpunosti proterani, da bi kasnije svu imovinu i prodali.

Neverovatan kuriozitet državne nebrige za post-martovsku promenu etničke slike na KiM posebno je došao do izražaja u vreme „legaliste“ Vojislava Koštunice, koji je preko svojih službi za KiM dozvolio prvo retroaktivni protivzakoniti otkup, zapravo poklon i papirološki transfer državne imovine u privatno vlasništvo, da bi potom novi „vlasnici“ sa protokom vremena svu (državnu) imovinu za debele pare prodali Albancima. Time je Srbija izgubila kompletno „Univerzitetsko naselje“, kao i „YU program“ u Prištini, što je doprinelo ubrzanoj depopulaciji srpskog stanovništva u gradu, posle čega je sličan obrazac zadesio i ostale „gradove“ na KiM.

Posebna katastrofa etničkog pogroma obrušila se na Srbe i Crnogorce i delom Bošnjake u Metohiji, a nije bilo pošteđeno ni Kosovsko Pomoravlje. Na drugoj strani, zahvaljujući pokojnom Oliveru Ivanoviću i ostalim „braniteljima mosta“, pretežno srpski severni deo Kosovske Mitrovice, koja je tog dana bila glavni pravac i cilj napada terorista, nije pao! Nažalost, sve što je pokojni Ivanović sa svojim braniteljima napravio, a ondašnje Srpsko nacionalno veće severnog KiM sačuvalo, izdajničkim „Briselskim sporazumom“ uništili su Aleksandar Vučić i Ivica Dačić. Što „Martovski pogrom“ nije ostvario, uspela je crveno-crna-JUL koalicija u svom drugom mandatu.

Pravu vitalnost pokazala je Srpska pravoslavna crkva. Iako je u „Martovskom pogromu“ izvukla najdeblji kraj, uspela je da se fizički i duhovno podigne i da dá odlučujuću podršku preostalom življu. S tim u vezi, moram da naglasim da je istorijsko sedište SPC, Pećka patrijaršija, od presudnog značaja za budućnost Srbije i AP KiM. Patrijarh srpski Porfirije pripada Pećkom tronu i tamo mu je duhovno, moralno i svetovno mesto. U ovim odsudnim trenucima po celovitost države, u trenutku kad otuđeno rukovodstvo bestidno sprovodi izdaju, patrijarh bi morao da bude na visini istorijskog izazova i Božijeg izaslanja, te da ostane da stoluje u Pećkoj patrijaršiji*. To bi bio glogov kolac u kosovsku nezavisnost, ali i glogov kolac za izdajnike.

*u trenutku pisanja ovog teksta Patrijarh srpski nalazi se u Pećkoj patrijaršiji

Davor Kalajžić, penzionisani službenik političke kancelarije specijalnog predstavnika UNMIK-a