Dolazi proleće

Ne dolazi taj vonj ni od leševa guranih pod tepih, koji na početku Vaskršnjeg posta u Oprostnoj nedelji izlaze na svetlost dana, upozoravajući da za neke zločine ovog puta ne sme biti oproštaja. Nekada su beogradske dahije i age odsečene glave kačile na Stambol kapiju. One viđenije i skuplje glave neposlušnih sultanovih podanika, odrane i ispunjene slamom, u konjskim bisagama slate su na naplatu u Stambol grad.

Daleko su dvori Stambolski pa je ovovremenski dahija neposlušne glave rešio da šalje u Ritopek. Ovaj zadah truleži sa početka ovog teksta nema veze sa tim što je najbolji student prava u istoriji uspešno položio anatomiju na višoj trenerskoj školi, ali je izgleda omanuo na obdukciji. Taj vonj nam govori da je poodmakla gangrena dovela do truljenja i raspadanja napredne mafijaške hobotnice kojoj otpadaju njeni pipci u policiji, bezbednosnim službama, na carini, u pravosuđu, Telekomu, uskoro i u Kolubari i EPS-u, kao i u svim drugim javnim preduzećima i u ostalim sferama života u Srbiji.

Popucali su zadebljali gnojni čirevi na nekada primamljivom i u evropski frak odenutom atletskom telu, dok danas ispod rita Šešeljevog šinjela izviruje dobro poznato radikalsko truplo u fazi raspadanja. Krpelji podbuli od narodne krvi pucaju od prenadutosti i isisanih para građana. Od dojučerašnjih lepotana koji su se prolepšali čim su se popeli na novčanike napunjene opljačkanim parama, beže konkubine i naložnice kao da su gubavi.

Dok policija lupa na vrata uz glasne povike otvaraj u ime zakona, gluvi su gazdini telefoni. Bata Andrej je nedostupan, a ako kandidati za poligraf i dobiju šefa obezbeđenja kao nesrećni Koluvija, Ostoja im se javlja ispred ulaznih vrata dok sa ekipom nadzire hapšenje. Raspada se napredna imperija zla. Stamena brana koja je sprečavala da se dokazi zlodela izliju sa muljom i talogom počinjenih nepočinstava, preko noći se pretvorila u gomilu krhotina. Nema te tabloidne pljuvačke koja može zalepiti te krhotine i utvrditi ustavu zla koja je sprečavala ogoljeno ništavilo da se pred očima šokirane javnosti predstavi onakvim kakvo jeste.

Nema tog pojasa za spasavanje bačenog čak sa Mauricijusa koji će na površini sačuvati spin majstore, dok im se zastrašujuće približava cunami sopstvenog mulja, blata i kala u koji su gurnuli Srbiju.

Bajka o Pinokiju se pretvorila o sagu o Baš Čeliku i Baba Jaginoj pećini iz koje glave nabijene na kočeve šapuću: "Daj babo glavu..." A baba Jaga uz zloslutni kikot odgovara; " Svi su oni bili u najmu kod mene!"

Uveliko se glancaju policijske lisice i za Baba Jagine krvave ruke. Kriminalna hidra je počela svoj nezaustavljivi kanibalski pir, izjedajući samu sebe. Kako koji komad mesa sama sebi otkine, apetit joj sve više raste.

Dok besan narod oštri Heraklov mač pravde kojim je ovaj mitski junak iz antičkih legendi porazio Hidru, merkajući u čije ruke da ga da, opozicija oštri olovku i štancuje platforme ne bi li Baba Jaga sela za pregovarački sto. Olovka kojom se glasa, u Srbiji očas posla postane oštro koplje kojim je Sveti Đorđe pogubio aždaju. Naučila je to Baba Jaga kad je pretekla 2000. Zato i ne podiže uvis krvave ruke koje je načela gangrena.

Godinama već proleće u Srbiji ne najavljuju laste i slavuji, već napredni lešinari i strvinari najavljuju martovske ide. Ali razilaze se oblaci smoga i kopreni napredne magle sa noćnog neba Srbije usnule u zlatnom dobu do guše. Sa zvezdanog neba nad nama osmehuje se onaj koji nam je kazao srešćemo se mi jednom tamo gore među zvezdama.

Pa kad vam neko kaže svi su isti, vi pogledajte zvezdani iskričavi roj nad nebom Srbije, zapevajte Balaševićevo "Živeti slobodno", nek vam srce zalupa u ritmu Đuričićevih bubnjeva i ne čekajte da neko drugi uradi ono što moramo sami. Jer sa čime je ovo isto?

Život u slobodi i preživljavanje u ropskom strahu i poniženju nisu isti. Setite se da samo jedan život imamo. Nek Srbiju ponovo preplavi miris ljubičica i jorgovana. Vreme je da živimo slobodno!