Odlazak Milutina Dedića, Arsenovog brata: Prijatelju...

Neki ga ubrajaju u vodeničare, jer je veliki poznavalac meljavica, tražio je godinama svoju, šacovao na stotine po zabitima i budžacima, ispisao luksuznu knjigu: „Vodenica božija i đavolja“, oklevao u izboru, i dalje probirao, raspitivao se za još neke ispod Javora i Tresibabe, dopisivao i docrtavao, nikako da izabere svoju.

More mu je suđeno od rođenja, ali se rano udaljio, otplovio iz Šibenika, svejedno, u svako doba dana i noći, znao je ko i gde je sve na pučini, dubine na kojima leže potopljeni i slavni, o vrstama jedara za podvrste vetrova, morskim rekama, kako skupiti so sa stenja, osladiti prstaćima i srćankama, dospeti do najdubljih korala i sunđera.

More mu zauvek talasalo u dahu, čak i kad je postao priznati poznavalac beogradskog boemskog života, ćakulao je u sred skadarlijskih violina i duvanskog dima. Opstao je u boemiji sve dok su opstali i boemi. Pokazivao mi je mesta na kojima je Zuho i neki drugi, značajniji al’ zaboravljeni, nešto slavno rekli ili uradili. Sve je to uredno zabeležio i sačuvao za onog nekog kome će da treba.

Bio je vernik svoje prave vere, sa svetim ocima je bio na ravnoj nozi, priman je i u Hilandaru širom raširenih ruku. Donosio je darove, al’ bio i darivan, kod kuće, pred spavanje, smirivao se zveckanjem zavidne kolekcije ključeva znamenitih zdanja i hramova.

Ja ću ga pamtiti kao Veličanstveno tumaralo. Stizao je do mesta van pameti, spoznao artefekate bez porekla i rezona, bio kod ljudi u nigdini. Znao je da su putovanja knjige. Beleži beleške, crta crteže. Sve zaustavljene stvari, likove, predele i situacije, čuvao je kao zimnicu u nizovima pažljivo vakuumiranih kožnih poveza. Trebalo ga je baš umilostiviti da vas udostoji tim decenijski gomilanim blagom.

Od Pitura sam naučio:

– Od tumaranja se raste.

– Od hodanja se dostiže.

– Vreme nije zaludna kategorija ali je nevažno.

– Oblaci, reke, planine, doline, jezera i mora su u najbližem srodstvu.

– Loše okolnosti su dobar razlog da smisliš svoje.

– Ne obraćaj pažnju na politiku, ona je uvek džukačkog porekla.

– Život je plemenita stvar, svima je dato da budu plemeniti.

Onomad, par dana pre nego što će dospeti u koronu, častio je tamjanikom iz Rajačkih pivnica, čast je pala zbog najnovije i poslednje knjige „Osmeh vinskog duha“.

Knjiga jeste o vinu i vinogradarstvu, ali je iskustvena, dakle i autobiografska.

Eto, i taj osmeh je ostao.

PS: Snimajući serijal „Enciklopedija za radoznale“, čitavih dvadeset godina tumarali smo uzduž i popreko po Srbiji, zajedno sa Milutinom Dedićem, slikarem i istoričarom umetnosti. Elokvencijom je doprineo da ovaj serijal bude takav kakav jeste, a svojom dobrodušnosti i humorom pomogao je ekipi u nekim napornim i zamornim etapama. Zavoleli smo ga sa svim manama, bez njega se nije moglo. Pitajte ekipu: Ljubišu Mitića, Perišu Đinđića, Ljubu Jovanovića, Nikolu Jovovića, Branislava Dimitrova…

Iskreno smo ožalošćeni.