I dalje gledamo u budućnost

Nalazimo se u novoj stvarnosti, nova realnost je pojam nastao da imenuje život zajedno s kovidom 19. Šta je još „nova realnost“, tako daleka od one koju je sanjao Zoran Đinđić.

Sadašnjost je:

Jačanje ultradesničarskih i ekstremno levičarskih pokreta, slabe snage, ali dovoljno otrovnih da raspršuju mržnju i netrpeljivost prema različitome, prema drugome, ma prema svakome.

Rastakanje ozbiljnih političkih stranaka i tendencija obesmišljavanja postojanja tradicionalnih političkih organizacija.

Autokratija pod plaštom takozvane stabilokratije.

Urušavanje demokratskih institucija, najpre parlamenta.

Svakodnevna povreda Ustava Republike Srbije od strane njenog predsednika.

Rat mafijaških klanova uživo. Odsečene glave, masakrirani udovi.

Nikad dalja Evropska unija, koje više nema ni u primisli građana Srbije, makar kao ideje ili nedostižnog ideala.

Obespravljenost, obespravljenost, obespravljenost.

Šta je Đinđićeva generacija ostavila nama milenijalcima?

Prepričava se anegdota da ko god da je pokucao na Đinđićeva vrata s nekim dobrim predlogom, ovaj je odgovarao sa: „Može, uradi to!“ Da li ste skoro negde čuli takav odgovor na sopstveni predlog? Tu vrstu podsticaja, poverenja, ali i odgovornosti.

I koja je to tek odgovornost, a malo je takvih koji su je preuzeli. Neverovatno je da smo ponovo došli u situaciju da se raspravlja o pravu žena da raspolažu svojim telom i da samostalno donose odluke o rađanju.

Pojavljuje se gomila beskorisnih i bezvrednih pamfleta grupica bukača koji sebe nazivaju opozicijom, opozicionim blokovima i pokretima, a u stvari su koristoljubiva kamarila.

Mene je stid da opet poslušam Đinđićev govor u Novom Pazaru, mene bi bila sramota da (mogu da) se sretnem s njim u budućnosti. Šta bih mu rekla: Izvinite, upropastili smo zemlju koju ste nam ostavili u amanet. I kako to reći nekome ko je položio život za nju. Izvinite, ali nemam drugo šta da kažem.

Međutim, ovakav beznadežni lament nema smisla ako želimo da se ozbiljno bavimo politikom i ako želimo da menjamo svet. Odnosno, za početak – sopstvenu domovinu. Namerno koristim ovu reč, a ne neku drugu, kao što su zemlja, država, ili možda otadžbina. Iako danas pomalo na jezičkoj margini, domovina znači mesto gde nam je dom, gde nam je toplo, gde nam je ugodno, udobno, ukratko gde smo bezbedni, gde se osećamo sigurno, ušuškano i dobro.

Šta uliva nadu da od Srbije možemo konačno napraviti dom:

Energija generacije Zed. Ako je Đinđićeva generacija zakazala, ako su milenijalci suočeni s izazovima neizvesnosti i nestabilnosti za koje ih roditelji, lišeni takvih iskustava, nisu dovoljno pripremili, zato je generacija Zed neopterećena osećajem odgovornosti za prošlost i žaljenjem za ranijim vremenima, i, čini se, vrlo svesna promenljive budućnosti koja je čeka. Prilagodljivost situaciji, elastičnost u izazovima, lakoća u suočavanju s promenama, osobine su koje su poželjne u političkom delovanju. Iako su se prethodne generacije neretko klele u promene i reforme, pokazalo se da je to u velikoj meri bilo licemerje. Zato smo tu gde jesmo. Zato nisu rešena neka od ključnih pitanja da bi se krenulo napred: Kosovo i Metohija, životni standard građana, socijalna pravda, ravnopravnost, korupcija i još niz otvorenih pitanja.

Sinergija mladalačke neobuzdane snage, koja se danas najčešće kanališe kroz procese napuštanja zemlje i odlaska u inostranstvo, i iskustva, pa i ona negativna, autoriteta u političkom životu Srbije, mogu biti dobitna kombinacija za budućnost. Pragmatičnost mladih i čvrstina, nekada i isključivost u stavovima i mišljenjima, amortizovana iskustvom, mudrošću, znanjem i, nekada setnim i nedostižnim, idealima onih koji su godine uložili u aktivno bavljenje politikom mogu biti dobitna kombinacija. Pod dva uslova. Prvi i manje važan, ako seniori budu spremni na to da mladima daju šansu. I drugi, važniji, ako juniori budu uvereni da neće biti izrabljeni, prevareni i odbačeni.

Jer, ako oni nešto ne žele, to je da gube vreme. Njima je krilatica da je vreme novac urođena. Nedostatak velikih snova verovatno ih razlikuje od Đinđića. A pragmatizam ih čini sličnim. Bilo bi dobro da se ona vizija Đinđiđeve budućnosti s početka teksta ovaploti u budućnosti generacije Zed. Jer više nema vremena. Za sve nas.

Marina Nikolić, predsednica Foruma žena Demokratske stranke