SUBOTOM U 18 Srđan Škoro: Sve je otišlo u Honduras

Porfirije zapravo nije ni biran. On je postavljen za patrijarha na otadžbinskom kongresu Srpske napredne stranke. Rukopoložio ga je čovek koji odlučuje o svemu u Srbiji, na način, da je svakog mislećeg čoveka, po ko zna koji put ponizio. Ovog puta je i Crkvu do kraja izvrgnuo ruglu, samo da bi i verujućima i neverujućima poslao zajedničku poruku – ništa mi ne možete! Ozvaničio je i konačno objedinio i duhovnu i svetovnu ličnu vlast. Specifičnu diktaturu u kojoj on i njegovi galame i naređuju, a svi ostali ćute i sprovode. Navodno u strahu za sopstvenu budućnost koja zapravo ne postoji. Laž je pobedila istinu, a nepravda dominira nad pravdom.

Ko je imao prilike da posmatra dolazak vladika u hram Svetog Save, po kubikaži i ceni njihovih džipova i luksuznih limuzina, pomislio bi da je u pitanju skup najuglednijih srpskih mafijaških porodica u režiji don Vučića. I tako je i bilo. Izabrana je osoba za koju se unapred znalo da će voljom Svetog Duha dona Vučića to i postati. S tim što je kovertu pažljivo izvukao monah iz manastira Sisojevac, poslavši tako još jednu jasnu poruku ubogom pravoslavnom srpskom narodu. Ono što je danas Zekićka u REM to je nekad bio Porfirije.
Neka nam je svima Bog u pomoći.

Mučnina koja ostaje posle ovako jasnog nametanja i vidljivog mešanja jednog čoveka i partije u izbor patrijarha teško se može izmeriti. Ali, svakako ide uz onu mučninu koja se osetila kad je don Vučić pokorio Dušana Ivkovića koji je donedavno za njega i negovu vlast javno tvrdio da je najgora moguća. Ili sličnu mučninu prilikom dodeljivanja ordena Jeleni Zorić koja je odlučila da ga primi i dozvoli sebi da je izjednače sa Gocom Uzelac, a kuću N1, na kojoj radi, sa Pinkom. Doduše, Pinkom za nešto urbaniju i obrazovaniju publiku. Najstrašniju, onu dodatnu mučninu, izazivaju oni koji pokušavaju da brane neodbranjivo, tvrdeći kako navodno Vučić nije Srbija, da je Zorićka to svojim radom zaslužila, a N1 je u svom saopštenju taj čin darovanja iskoristila da čak Vučića pozove u goste. Odgovor je ubrzo stigao od razgoropađene premijerke koja je kao kokoška kojom su gađali Mariniku Tepić u Pančevu, poslala veoma jasnu i nedvosmislenu poruku. Oni koji su verovali da Hitler nije Nemačka, znamo gde su i kako završili.

Možete li, posle svega, da zamislite kako će tek izgledati dijalog sa opoziciom i neusklađenim platformama, uz prisusutvo evropskih posmatrača, koji Vučića devet godina puštaju da radi bukvalno šta hoće. Ili ne daj Bože, u kakvoj će se atmosferi odvijati predstojeći izbori, na koje će, sad je više nego jasno, opozicija izaći bez obzira na sve. Srpska napredna stranka ima dovoljno Nevolja koji će se pobrinuti da izbori prođu demokratski i u skladu sa usvojenim načelima raznih batinaša i džipaša. Sad imaju i SNS patrijarha koji će vrlo rado svaku laž i prevaru blagosiljati u duhu proklamovane hrišćanske ljubavi koja izvire iz svakog nastupa dona Vučića i njegovih.

Narod u Srbiji nikad nije bio u težoj situaciji. Inventar užasa koji trenutno živi, teško se može popisati, a kamoli izreći. Uz odnarođenu vlast stala je i davno odnarođena Crkva. Ogromno bogatstvo na njihovoj strani i ponižavajuće siromaštvo naroda kojeg ne poštuju i preziru. Nismo bolje ni zaslužili.

Balašević nas je za života učio kako živeti slobodno i zašto su ovi dno dna. Kako smo dozvolili da nam svo bagrenje polome, pogrešno verujući da neko to od gore vidi sve. Ko će ponovo zavrteti ringišpil u našim glavama, kad je cirkus zauvek otišao?

Na nas više niko ne računa. Zato je izbor jednostavan. Pobuna ili Pakao. Mi biramo. Sve je, ionako, otišlo u Honduras. Putuj Balaševiću i ne misli na nas!