SUBOTOM U 18 Srđan Škoro: Arjakčinje barjakčinje

Stanje u opoziciji, najave raznih platformi za dijalog sa vlašću, kao i organizacija mogućih izbora u samoj opoziciji u mnogome podsećaju na igru arjakčinje barjakčinje koga ćete! Stiče se utisak da srpska opozicija ne samo da ne zna koga će, već još manje šta hoće. Predaja zahteva sadržanih u nekakvim platformama zajedno sa onima koji su izašli na prethodne izbore, u javnosti, kod običnih birača, stvara nepotrebnu konfuziju. I podstiče apstinenciju.

Najpre, tom korpusu stranaka koje sebe smatraju i dalje opozicionim, uslovi na prethodnim izborima su bili sasvim prihvatljivi. Vučić im je spustio cenzus, mnogima sakupio i potrebne potpise za izlazak na izbore, i da im je omogućio i obećani prelazak cenzusa, te stranke ili pokreti sad sigurno ne bi učestvovali u raznim predlozima platformi za poboljšanje izbornog procesa. I ne samo to, oni bi zajedno sa vlašću bili veliki protivnici bilo kakvog dijaloga, a posebno im ne bi odgovaralo skraćivanje sopstvenih mandata koji su im jedini bili važni u odluci da izađu na nameštene izbore. Ono što je posebno čudno, nekako su najglasniji upravo ti koji su oberučke prihvatili Vučićevu ponudu da izađu na lažne izbore. Da čudo bude još veće, oni su i najprisutniji u medijima gde nešto kao obrazlažu, kao da su ljudi već zaboravili šta su radili i pričali pre pola godine.

Možemo samo nagađati šta su sve spremni da prihvate ovaj put, kad su prethodni, svesno dozvolili sebi da budu deo Vučićeve lutkarske predstave. Narod im je jasno rekao i na tim nameštenim izborima da ih neće, ali to njima očigledno nije dovoljno. Jer, oni ne postoje tu zbog naroda, već zbog sopstvene potrebe, da se upravo o trošku naroda koji ih neće, ipak, nekako uvale na državne jasle. Ubeđujući nas po ko zna koji put kako je to za naše dobro.

Jasno je da u Srbiji nema slobodnih izbora. Da sigurne glasove naprednjacima donose razne Velje Nevolje, da su šefovi izbornih štabova razne Dijane Hrkalović... Kapilarni glasovi se obezbeđuju brojem razbijenih i ucenjenih glava. U takvim uslovima, postavlja se pitanje s kim i kako uopšte voditi pregovore o izbornim uslovima, a posebno dijalog na kome se više insistira. Uzdati se preterano u uticaj evropskih posrednika je istovremeno i naivno i pogubno.

U tom smislu, najnoviji predlog o održavanju izbora u samoj opoziciji, po ugledu na mađarski model, deluje u prvi mah kao osveženje, ali i otrežnjenje. Najpre, postavlja se ozbiljno pitanje pred celokupnu opoziciju, da li je u stanju da sama organizuje demokratske izbore za koje se, inače, zalaže. Ko bi snosio troškove? Kako bi se glasalo javno ili tajno? Koliki bi broj osvojenih glasova bio dovoljan za pobedu? Na koji način, recimo, sprečiti birače srpske napredne stranke da svojim organizovanim izlaskom na ovakve izbore, sami po dogovoru, sebi izaberu najslabijeg protivnika iz opozicije. Kako sprečiti one koji izgube na ovakvim izborima da ponovo ne izađu na parlamentarne i gradske izbore? Ko će utvrditi da li su izbori međ opozicijom protekli regularno? Šta sa nevažećim ili eventualno belim listićima? Kako uopšte organizovati kampanju za takve izbore? Ko će kontrolisati ponašanje medija? Pregršt je pitanja, a za sada malo odgovora. Istovremeno vreme polako, ali sigurno ističe.

U Mađarskoj je organizacija ovakvih izbora podstakla izlaznost opozicionih birača koja je dovela do pobede opozicije u Budimpešti. Da li se tako nešto može ponoviti i u Srbiji? Veoma teško. Gotovo nemoguće. Pre svega, većina predstavnika opozicionih pokreta i partija će to odbiti, jer bi za njih poraz na ovakvim izborima bio dodatno poguban. Izgubiti od Vučića je jedno, ali izgubiti u samoj opoziciji je sasvim nešto drugo.

Tako da arjakčinje barjakčinje koga ćete?