Postoji li akademska zajednica u Srbiji?

Da li je moguće da je najobrazovaniji sloj društva, tj. onaj deo zajednice koji bi morao biti na čelu promena i napretka, toliko nezainteresovan za ubrzano nestajanje države? Da li je to odraz opšte otupelosti usled osvedočene besmislenosti koju zdrav razum nije u stanju da procesuira? Koji su mogući razlozi za takvu, blago rečeno, melanholiju?

Udobna ušuškanost akademskih institucija u režimu koji je obezglavio sve druge društvene grupe, možda akademske radnike uljuljkava u nadi da će ih sudbina celog društva mimoići. Možda se uzdamo u miroljubivu koegzistenciju sa vlašću, pod parolom „ne diram te, ne diraj me“, iako nas skorašnja istorija uči da tzv. autonomija može biti izbrisana jednim potezom pera autokrate. Kolektivno ćutimo iako smo svesni da smo se pozicionirali na istorijsku marginu tonjenja u moralno, intelektualno i civilizacijsko blato.

Istina je da se više ne može tolerisati i opravdavati „intelektualna melanholija“ akademske zajednice - ljudi koji su se u ovoj zemlji obrazovali i koje poreski obveznici Srbije plaćaju za unapređivanje društva u kom živimo. Za neispunjavanje obaveza prema društvu nema i ne sme biti moralnog i/ili profesionalnog opravdanja! Poštovane kolege, mi smo ti koji su dopustili osvetu loših đaka, jer smo se mi - dobri đaci - sakrili u mišje rupe. Probudite svest o tome da svojim nedelovanjem postajemo saučesnici u moralnom, socijalnom, ekološkom i intelektualnom ubijanju zemlje. Pojedinci iz akademske zajednice podižu svoj glas i ličnim dignitetom i kredibilitetom uspevaju pokazati da još uvek postoje fotoni svetlosti u akademskoj tmini. To nije dovoljno!

Ne amnestiramo nijednu generaciju akademaca: akademika, profesora, naučnika i studenata. Naiskusnije generacije su u Srbiji stekle obrazovanje, ugled i status, a to ih obavezuje da svojim znanjem i mudrošću odigraju ključnu, usmeravajuću ulogu u (samo)kritičkoj oceni sveobuhvatnog stanja u društvu. Srednje generacije, na vrhuncu intelektualnih sposobnosti, moraju preuzeti na sebe najsnažnije, konkretne akcije protiv urušavanja sistema i ukazati na pravce kojima treba ići.

Pred najmlađim generacijama stoji zadatak da odluče da li žele da svojim entuzijazmom i energijom doprinesu budućnosti ove ili neke druge zemlje.

Domovina se brani kritičkim mišljenjem, slobodnim govorom, kao i moralim i profesonalnim nastupanjem. Za akademske građane ne postoji časniji način iskazivanja patriotizma.

Prof. dr Ljiljana Tomović, u ime Saveta Skupštine slobodne Srbije