Kraljevi laganja

Setih se u trenutku jedne scene iz remek dela filmske umetnosti setih se filma Lorens od Arabije Dejvida Lina. Elem, došao kod kralja Fejsala (glumi ga maestralni Alek Ginis) pripadnik engleske vojske da pregovaraju kako da se nastavi rat protiv Turaka. U jednom momentu kralj Fejsal pita tog Engleza: hoćete li nam dati nezavisnost posle rata? Englez tuc muc i nevešto slaga: naravno. Videvši kako je nevešto slagao umeša se Lorens od Arabije koga Arapi od milja zovu „Orens“ (inače ga glumi Piter O’Tul) I gle, slaga maestralno, slaga perfektno: naravno da ćete da dobijete nezavisnost, još kako!!! Na to će kralj Fejsal Englezu: e eto kako se laže moj prijatelju moj. Hrabro i sa autoritetom. Tako mi Arapi lažemo. Tako Orens laže. A on je već napola Arapin, zar ne...

Pošto sam se setio te scene, pogledah ponovo u ekran i vidim sledeće: u danu kad je policija hapsila novonastalu kriminalnu grupu, kažu još i goru od zloglasnog zemunskog klana, u trenutku kad se država sprema da nam podeli neku siću, dva puta po 30 evra i penzionerima još 50 da ne skapamo od nemaštine, Ana Brnabić ladno govori kako živimo u neverovatnom blagostanju koje nije viđeno u bližoj i daljoj istoriji ove zemlje? Da sam ja tako i toliko slagao zavrtelo bi mi se u glavi, pao bih u nesvest. Ali Ana Brnabić ne. Ona posle izrečenog predaje „štafetu“ Aleksandru Vučiću.
Da sam ja na mestu Vučića, ja bih posle Aninih reči prasnuo u smeh od silne neverice i zaprepašćenja, ali veliki mag kao što rekoh - ne! On hladnokrvno nastavlja priču svojim umirujućem bensedinskim glasom koji sugeriše da je sve pod kontrolom, dragi građani. Sve je ok kod nas, samo neki ministri ogovaraju druge ministre kod novinara pa se predsedniku gade. Vučić je kao Šeherezada. Za svaki dan ima neku priču za svoj verni narod. Da li će da se ponovno ide u vojsku, da li će Danilo da beži iz zemlje od kao i silni drugi građani u potrazi za boljim životom, da li nešto treće. Verni narod pak, anesteziran od Parova, Farmi i ostalih budalaština, i kome se mozak polako pretvara u masu u kojoj funkcionalnih sivih ćelija ima manje nego u paradajz sosu, veruje u sve i verovao bi svakome, samo da mu priča sa RTSa, a kamoli ovim nadmoćnim virtuozima laganja.

U svakom slučaju ovo nije obično laganje. Ovo nije uobičajeno domaće laganje tipa „pričam ti priču“. Ovo što mi imamo priliku da gledamo ovo je laganje de luks kategorije. Ovo je laganje sa pet zvezdica. Ovo je laganje na veliko. Ne na kilo, nego na tone, kilotone i megatone. Ovo je laganje junačko, laganje moćno, laganje raskošno i masno toliko da se mast cedi sa tv ekrana dok na njima gledamo te konferencije za štampu. Kakav baron Minhauzen. Kakav Dejvid Koperfild. Kakva Marina Abramović i njeni performansi!

Pomislim u sebi: ovo što Vučić i Ana Brnabić rade, ovo je umetnost, ovo je performans koji treba da bude u vidu video rada izložen u Muzeju Savremene Umetnosti kao vrhunsko umetničko delo. A kad sam kod Marine Abramović, čudi me da je ovde došla samo da napravi izložbu. Čudi me kako u Ani Brnabić i Aci Srbinu i u njihovim neverovatnim konferencijama za novinare nije pronašla inspiraciju da u svojim performansima ode još dalje i još dalje. Pošaljite Marini Abramović snimke. Ako njih troje krenu zajedno da prave performanse, konceptualna ali i celokupna svetska umetnost više nikad neće biti ista! Dejvid Koperfild ostaje bez posla a Baron Minhauzen pada u zaborav.

Jovan Marinković Akademski slikar član Skupštine slobodne Srbije