Život čine male stvari

Na vratima meni i tada i sada omražene zgrade (jer sa kratkim pauzama u njoj umesto najboljih redovno sede najgori) na Andrićevom vencu, čekale su ih brojne novinarske ekipe. Profesor Vladeta Janković brzo je ušao u kola, a vešti novinari nekako su uspeli da "uhvate" mladog plavokosog studenta, obučenog u farmerke i teksas jaknu. Mislim da sam ga tada prvi put video.

Ovaj mladić u teksasu bio je u čudu, ogorčeno saopštavajući novinarima da ih je Sloba odj**o na keca, rekavši im da je njemu mišljenje SANU bitno kao i mišljenje bilo koje zemljoradničke zadruge u Srbiji. Ime studenta u teksas jakni, tog momenta, nije mi bilo poznato, ali priznajem da sam od tada postao njegov istomišljenik i to se manje - više do danas nije promenilo. Student se zvao Dragan Đilas.

Sa jedne strane ekrana ogorčen mladi Đilas, sa druge, mladi ja... Ne, neću da vas danas smaram o svojoj naklonosti prema Đilasu. Evo neću ga u ovom tekstu više spominjati, ostaviću to Vesiću, ma da ni Vesić kao ni njegov drug i saborac Šapić, takođe, neće biti tema teksta. Ok, Vesić i Šapić ne bi trebalo da budu tema ničega da je sreće... Ali jbg, sreća odavno zaobilazi nas Srbe...

Prevarantska opaska tadašnjeg predsednika Srbije da mu je mišljenje SANU bitno kao i mišljenje bilo koje zemljoradničke zadruge, osim što je bila laž, predstavljala je jeftin, ali uspešan politički trik. Srbija je samo dve godine ranije zakoračila u višestranačje, prvi put nakon završetka drugog svetskog rata. A politika se na žalost često svodi na matematiku ili tačnije, brojeve.

Zemljoradničke zadruge na žalost nisu (čast retkim izuzetcima) bitni privredni subjekti, a još manje akteri političkog života u Srbiji. Ali ih ima mnogo, ili ih je bar tada bilo mnogo... Ova gnusna laž, izazvala je simpatije ljudi koji nakon napornog radnog dana na njivi, ispred seoske prodavnice svrate na pivo. A u selu nema pozorišta, bioskopa, tržnih centara... Nakon pretresanja lokalnih tema, komentariše se javni život...

Mnogi su tog dana podržali izjavu pokojnog Slobe, rečima: "E, nek im je reko u usta ih j****...“, da bih dočarao dramski momenat, poslednja reč, pejorativ ili psovka, izgovara se sa naglaskom na prvom slogu...

Koliko god međutim često izgledalo da su stvari u Srbiji uvek iste ili bar slične, nije tako. Vremena se menjaju, a Srbi u ruralnim predelima, ma da i dalje vole debate ispred prodavnica (na čemu im ja često zavidim) veoma dobro razumeju šta im se dešava.

Pred kraj leta, sada već prošle godine, zatekao sam se u planinskom selu zapadne Srbije. Razgovaram sa ženom par godina starijom od mene. Ceo život u planinskom selu živi sa svojom, Bogu hvala brojnom porodicom, isključivo od poljoprivrede. Kaže mi, znaš, dođu pred izbore lažu, obećavaju... onda izbori prođu i nigde nikog. A mi nemamo doktora u ambulanti, škola se zatvara, prevoz ne ide, internet je jako loš. Kaže, šta će meni auto put, kad ću ja za Beograd, meni ovde treba asfalt do centra.

Da me neko ne razume pogrešno, ja samo prepričavam razgovor, taj auto put je još kako potreban, jedino mi smeta što se ljudima govori da ga je napravio lično predsednik, a to nije tačno. Napravili smo ga svi, od naših para, a njegova gradnja odmakla je mnogo pre dolaska tog lika koji se hvali da je sve sam napravio. Opet, razumem i moju sagovornicu, njoj taj auto put svakako nije prioritet, jer mnogi ljudi iz ruralnih predela, u Beograd na žalost dođu samo sanitetom, kad im je život ugrožen.

Čovek koji nam je ukrao državu je provaljen. Neće narod više da glasa za njega, to se videlo i u junu. Ali osim borbe za oslobađanje medija i "poštene izbore" (ježim se od ovog pleonazma, izbori su ili pošteni ili nisu izbori), posao opozicije jeste da uveri ljude u neposrednom kontaktu da će zaista da radi u korist naroda. Bez velikih priča o tome da ćemo uskoro biti nekakav ekonomski gigant sa velikim platama. Zna narod da to ne ide tako... Kao što u Beogradu moramo stalno ponavljati da nas grad preko beogradskih elektrana krade godinama kroz cenu grejanja, tako moramo garantovati poljoprivrednicima cenu njihovih proizvoda, subvencije na naftu, veštačko đubrivo i ostali repromaterijal...

Demagogiju ostavimo demagozima, a život ljudima... Srbija ne ume da napravi Mercedes, ma da je jedna od laži bila da će se i to dogoditi. Naravno da neće. Srbija ima relativno blagu klimu, dosta vode, plodno zemljište i mnogo prirodnih lepota.

Ako radimo na tome na čemu možemo da radimo, možda i opstanemo. Život u Srbiji ne odvija se samo u "krugu dvojke", ma koliko autoru ovog teksta ovaj krug bio drag. Život u Srbiji odvija se u svakom selu i te ljude treba čuti, treba im GARANTOVATI, a ne obećati, jer njima je dosta obećanja, da će se rešiti pitanje seoske ambulante, vodovoda, lokalnog puta, kanalizacije, škole...

Ovu priču mnogi moji saborci iz opozicione kolone dobro razumeju. Moj Janko Veselinović je profesor na poljoprivrednom fakultetu i jako dobro zna šta je problem srpskog seljaka. Dejan Bulatović je čovek sa sela i sam poljoprivrednik. Željko Veselinović vodi ozbiljan sindikat, zna šta je muka "običnog čoveka", radnika... I zaista sam ubeđen da svako od pomenutih dobro radi svoj posao.

Politika ako je posmatraš iz ugla sopstvenog interesa jeste matematika. Ali kad-tad to onda postane loša matematika, narod nije glup. To zapravo nije politika, već prevara, laž i obmana...

Politika u praksi treba da bude organizovana aktivnost ljudi na poboljšanju njihovih života i unapređenju celog društva. I u toj aktivnosti svako može i treba da da svoj doprinos.

A život čine male stvari, jebeš leteće automobile, gde bi pa leteli sa njima, sve i kad ne bi bili naučna fantastika? Aj da napravimo da svaki poljoprivrednik ili radnik može na šest rata, desetak dana, kolima ili busom, sve jedno, u Grčku, Crnu Goru, Bugarsku, na more... To je već realno.

I aj da vidimo za tu ambulantu i asfalt do centra sela, da popravimo prevoz, sačuvamo seosku školu, to će nekako moći.

Samo tako ćemo zaista uveriti ljude da mi više poštujemo sve zemljoradničke zadruge u ovoj zemlji od tipova poput onog sa početka teksta, ili ovog što je prisvoijo državu.

I samo tako ćemo sve te tipove zauvek izmestiti na đubrište istorije, gde im je i mesto.

Bratislav Marković, advokat i član Pokreta za preokret

http://www.bratislavmarkovic.com/