Kovid se pobeđuje, a vlast - otpušta

Sve je to lagano prošlo, kao neka mala prehlada - naravno, uz sve mere izolacije i higijensko-dijetetskog režima.

Ali, moje iskustvo susreta sa ovom aždajom je skroz drugačije, gotovo nestvarno, kao horor film.

Kao da me neko stavio na ringišpil i samo dodavao simptome da vidi koja je granica moje izdržljivosti.

Ne bih nikoga da plašim, ali osećaj fizičke i psihičke nemoći je užasan, odvratan, nepodnošljiv.

Srećom, ja sam borac i verujem da ću polako u potpunosti pobediti virus.

Obolela od kovid obostrane upale pluća, zavisna od kiseonika, sa temperaturom i svim propratnim simptomima, ležim na infektivnom odeljenju vršačke bolnice.

Oko mene se nalaze drugi pacijenti, koji su sa mnogo težom kliničkom slikom, neki na kiseoniku, ili respiratoru.

Užas…

Ne mogu da verujem, sve vreme se pitam da li sanjam ili se sve ovo stvarno dešava u mojoj bolnici, u mom gradu.

Moje kolege lekari, medicinski tehničari i sestre u punoj „ratnoj“ opremi (takozvanim skafanderima) trče, jure, mere pritisak i temperaturu, kontrolišu kiseonik i infuziju, donose obroke.

„Da li ste dobro? Treba li nešto? Biće bolje, super ste!“ – kolege danonoćno upućuju samo lepe reči utehe i podrške pacijentima.

Ali, ipak čujem da su i ono dvoje noćas umrli, pa drugo troje, da nema više mesta…

Jedne pacijente šalju za Belu Crkvu, druge na rehabilitaciju; otvara se društvena sala da bi se dobio još jedan krevet, uključio još jedan aparat za kiseonik.

Odakle im snage, Bože, odakle tolika snaga u svima nama?

Svi se borimo, ali moji medicinari su pravi čudotvorci.

Verovatno bi sve ovo izgledalo kao neka patetična priča lekarke iz malog mesta koja je pobedila u borbi sa strašnim virusom, priča koja se zaboravlja za jedan dan.

Ali ne sme biti tako.

Ne zbog mene same, već zbog svih koji su oboleli od kovida i svih kojim taj virus i dalje preti.

Ovo ne sme biti samo moja lična stvar, jer znam da bi situacija bila mnogo drugačija da smo imali jake institucije, normalnu i mudru vladu, pravog ministra zdravlja i profesionalan Krizni štab.

Besna sam, ali ovde bar nisam nemoćna.

Rešenja postoje.

Svi oni koji se nalaze na čelu države i ministarstva su, što se mene tiče, otpušteni, precrtani.

Dozvolili su da se epidemija raširi zbog njihovih kriminalnih radnji, biznisa i profita.

I političkog rejtinga, dabome.

Ugrozili su čitav narod i doprineli tome da se potpuno oslabe, ili čak i unište zdravstvo, prosveta, privreda.

Umesto da odmah preduzmu ozbiljne mere, da ne razmišljaju o onome šta je politički zgodno, već o onome šta je ispravno, oni su čitavoj situaciji pristupili neozbiljno i to je mnoge koštalo života.

Još u martu smo mogli da se odreknemo mnogih rizičnih aktivnosti, da snabdemo zaštitnom i drugom neophodnom opremom medicinske radnike i stanovništvo, da nabavimo testove i organizujemo masovna testiranja, da uspostavimo ozbiljan sistem praćenja kontakata…

Broj odlazaka u ambulantu i redovi za testiranje se mogu smanjiti povećanim brojem kućnih poseta, uzimanjem briseva kod kuće, komunikacijom putem telefona i imejla i sl.

U tome se i postojeći vojni i policijski resursi mogu neuporedivo svrsishodnije koristiti.

Umesto da disciplinuju i kažnjavaju narod, „organi reda“ u uslovima pandemije treba da pružaju pomoć zdravstvenim radnicima i narodu.

Mediji da se koriste za informisanje i edukaciju građana, a ne za političku promociju vlasti…

I da ne dužim.

Da smo zaista uradili sve što je bilo u našoj moći, mogli smo već tokom leta, a najkasnije na jesen, da živimo koliko-toliko normalno i da se sada oporavljamo i mi i naša ekonomija.

Ali nismo.

I zato su za mene svi na vlasti – otpušteni.

Otkaz je najmanje što im posle svega sleduje.

Tatjana Vešović, lekarka specijalista ginekologije i akušerstva, članica Resora za zdravstvo Demokratske stranke