Ljubodrag Stojadinović: Zaulareni seiz

U čemu je mogla da se sadrži senzacija trivijalnog, ako čaršija na sve četiri strane tačno zna šta i o čemu gost govori? Ništa, ni o čemu, ali taj nikad ne prestaje.

Marić je hteo da pokaže sliku i govor ljudi koji ni u čemu ne pristaju na gosta, a ne oklevaju da to saopšte javno, neposredno, bez ustezanja i bez milosti. Oni su u tom gostovanju imali ulogu neprilagođenih štetočina i nepopravljivih oponenata tvorcu Srpskog sveta, pa su i prikazani kao opasni protivnici zlatnog doba u kome Srbija buja i nema joj kraja od rasta.

Gost, kome su rušioci doba od zlata svašta zamerili, pre svega da je slepi vođa koji je već stigao do provalije, pa mu treba bar još jedan važan korak – nije odgovarao poimenice. To je malo iznenadilo Milomira, željnog obračuna sa svima koji su se usudili da javno govore ono što misle.

Nije bilo spektakla, bio je to nastup iz serije sličnih, samoljubiva bajkovita novela o mudrosti, hrabrosti i rastu svega što raste. Govor koji je davno pohabana orvelijanska replika, a strah da toj dnevnoj dozi sadizma kraja nema, opravdan je.

Dan kasnije, još jedan prononsirani pridvorski lakej svakog vladara, uputio mu je besramni udvarački zov, iskazujući svoje divljenje načinu na koji se ljubljeni otresao gomile "razularenih" napadača na svoju nedodirljivost. Mirno i staloženo, kako on to ume, slepi vođa je priznao da ima tu falinku, ali ima i viziju.

Posebno je zanimljiva etimologija ove odbrane žive supstance vladaoca od nedostojnih da o njemu uopšte govore. Njega ne zanima sadržaj izjava, samo ga čudi što se neko uopšte usudio da sumnja u totem od slame.

Tu grupu ljudi, bodigard gospodareve božanske celovitosti, nazvao je razularenom gomilom, a u njoj se, možete misliti, pri zdravoj pameti i svojom voljom nalazi i autor ovog teksta. Ne sporim, i moja skromna pojava, i prijatelji iz gomile rekli smo ono za šta nas je pred svojim gazdom, prijavio Marić. Dakle, ništa lepo, preciznije vrlo loše, najtačnije – sve najgore. Uz neoborive dokaze, naravno.

Dobro, moguće je da smo gomila. Neka mu bude, mada smo mogli da budemo i rulja. Možda o sebi mislimo bolje nego što zaslužujemo, svako pojedinačno neka oceni sebe, možda ne vidimo kakvi smo zaista, a taj sve vidi i lepo kaže. Gomila je masa, obilje, mnoštvo, silesija, nakupina, buljuk, sila, vojska, tevabija, horda, navala, čopor, marva, fukara, stoka… Bilo šta od toga, svako od nas će valjda izabrati u čemu od ovoga želi da ostane, ili da pobegne u spasonosno naručje. To je pogodnost slobodnog lutanja po pojmovima u zarobljenoj zemlji.

Razuzdanost vodi proskribovanu gomilu na samo dno: pohota, razvrat, bestidnost, blud, poročnost, bestijalnost, nemoral, bespuće, kurvaluk, skarednost, lascivnost, prljavština, obest, porok… Sve je posledica razuzdanosti i sumnje u neporecivu vladajuću volju.

Rekao bih da je stvor koji je kritičarima svog monarha pripisao ove osobine junaka francuskog klasika Markiza de Sada iz 120 dana Sodome, zapravo u košmaru sopstvene inverzije, u strahu da se sa nastranom sektom kojoj pripada ne nađe u ambijentu u koji ga vodi zamisao o drugima. Ali, on nije razuzdan nego zauzdan.

Sva su ova značenja, čijim se mnoštvom može definisati razularena gomila, izvedena iz sinonima koji ne moraju da budu u vezi sa izvornim pojmom. A to je uzda. Razuzdanost je, nezavisno od svih grana tumačenja, antonim onome koji je pod uzdom.

Biti zauzdan je čin pristajanja na poniženje, što osim poniženog svi vide. Zbog toga u slavu onoga koji drži uzde, zauzdani govori sve najprljavije o ljudima koji su po svaku cenu izabrali da javno zbore o čemu god žele. Iz istinske zauzdanosti, pored očaranosti svojim statusom, nastaje i zavist pred svakom izborenom slobodom i strah od nje. I sve to zauzdani jasno vidi kao razuzdanost.

Na seizu je samo da oseti poznati vonj, sagne se kad mu se približi voljeni jahač, i da tako zaularen prati dizgin.

Ljubodrag Stojadinović