Udba, laži i video trake: Kako ne ponoviti grešku od 5. oktobra

Da li je to bilo moguće? Jeste. 5. oktobra policija se raspala, neke jedinice su se predale, a neke prešle na stranu demonstranata. Vojni vrh je procenio da ne može uspešno da intervenište protiv milionske mase. Čak je i jedan visoki funkcioner KOS-a (vojna Kontraobaveštajna služba) iz helikoptera koji je nadletao masu javio Pavkoviću da nije moguće ništa učiniti. Pavković je ipak uputio tenkove iz kasarne u Zucama, ali oni nisu stigli dalje od Banjice. To je bio trenutak kada je masa, predvođena vođama petooktobarskog ustanka, mogla da uđe u sve obaveštajne službe i zapleni dokumentaciju, video trake, CD-ove, čime bi se otkrili ne samo saradnici službi, već i laži koje su te službe lansirale u svrhu odbrane režima. Kao što nisu mogle biti odbranjene zgrade Skupštine, RTS-a i drugih televizija koje su Miloševićev režim održavale na vlasti, tako nisu mogle biti odbranjene ni zgrade obaveštajnih službi.

Scenario zauzimanja tih objekata je bio veoma realan, a i odigrao se ranije u nekim drugim zemljama. Možda se neki od čitalaca sećaju noći na jesen 1989. godine kada je masa upala u zgradu Štazija u tadašnjem Istočnom Berlinu i zaplenila dokumentaciju te službe. To je imalo konsekvence po saradnike Štazija. Neki su bili pohapšeni, a neki lustrirani. Nikom od njih nije više bilo mesta u javnom životu.

To je trebalo da bude i epilog 5. oktobra, dobrim delom na osnovu zaplanjene dokumentacije RDB-a i KOS-a. Do negde 12. oktobra je trebalo utvrditi ko je od tih službenika radio gde, ko je bio zadužen za praćenja opozicionih lidera, ko je bio zaposlen u medijima, ko je bio funkcioner u nekoj opozicionoj stranci, pa možda je bilo moguće i utvrditi koji je bio lanac komande u političkim ubistvima. Ti ljudi je trebalo da budu delom pohapšeni, delom lustrirani.

Sve to je propušteno, a uzrok je onog najgoreg što se dešavalo posle 5. oktobra, od pobune Crvenih beretki i Đinđićevog ubistva, pa sve do današnjeg vremena kada je na vlasti režim koji je još autokratskiji, hteli mi da prihvatimo tu užasnu činjenicu ili ne, od režima Slobodana Miloševića.

Neki komentatori s pravom konstatuju da sada makar nemamo ratove. No, to nije zato što Miloševićev ministar propagande koji sada vlada Srbijom na otvoreno diktatorski način i koji o svemu odlučuje, ne bi želeo da ratuje, već zato što nema sa kim da ratuje. Srbija je u potpunosti okružena zemljama NATO pakta, a članice ove alijanse imaju ugovornu obavezu da se pridruže oružanom sukobu na strani svoje članice koja zarati sa nekom zemljom koja nije članica NATO-a. Prem tome, Vučićeve ruke su u tom pogledu potpuno vezane.

Najvažnije pitanje je da li možemo nadoknaditi ono što je propušteno 5. i 6. oktobra i tokom nekoliko dana koji su usledili posle petooktobarske promene vlasti. Nešto možemo, a nešto ne. Ono šta možemo je, da kada organizovana kriminalna grupa na vlasti bude poražena na izborima, ne priznavši poraz i time ponovivši sebi nešto slično kao 5. oktobra 2000. godine, budu zaplanjene arhive obaveštajnih službi, službi koje su posle 5. oktobra 2000. ostale potpuno netaknute, i da se postupi onako kako je trebalo i moglo da se postupi 5. i 6. oktobra 2000. godine.

Arhive iz perioda pre 2000. godine su u danima posle 5. oktobra velikim delom uništene, ali ostale su one iz perioda posle 2000. godine. Te arhive treba iskoristiti u krivičnim postupcima i za lustraciju. Sada je situacija u jednom smislu lakša, jer Srbija nije primarno podeljena po političkoj ili ideološkoj osnovi, već po osnovi vladajuće kriminalne grupe na jednoj strani i na drugoj strani njenih žrtava, odnosno ogromne većine građana Srbije. Zato će biti više posla za krivična gonjenja, a manje posla za lustraciju.

Naravno, krivični postupci i lustracija nisu dovoljni. Ima i onih koji nisu sarađivali sa službama, a koji su otvoreno ili prikrivemo podržavali mafiju koja je sada na vlasti. Neki od njih se spremaju za „preletanje“ kada za to dođe trenutak. To im se ne sme dozvoliti. A "preletače" ćemo osujetiti tako što ćemo ih blagovremeno identifikovati. Za to ima više načina. Može se lako pratiti ko bandu otvoreno podržava. Delovanje prikrivenih pristalica treba pak pažljivije ispratiti.

Evo jednog primera kako prikrivene pristalice vladajuće mafije same sebe ipak otkrivaju, baš kada ocenjuju 5. oktobar. Oni ne kažu da je 5. oktobar bio puč, zakon rulje i slično, već kažu da je 5. oktobar odigrao veoma značajnu ulogu u napretku Srbije na putu demokratizacije, izostavljajući pak konstataciju da je Srbija sada još crnja autokratija nego što je bila devedesetih. Gledam na društvenim mrežama one koji pohvale 5. oktobar i na tome se zaustave. Za neke od njih znam da su prikrivene pristalice vladajuće mafije. Dobijaju projekte uz pomoć ministara, druže se sa premijerkinim šefom kabineta, kradu, dobijaju sudske procese u slučajevima kada je nepobitno dokazana njihova krivica, deca im se upisuje u obrazovne institucije u koje žele mada nemaju formalnih uslova za to, iako su nasilnici poveravaju im se deca, legalizuju im se nelegalno sagrađeni objekti. Nabrajanju njihovih privilegija nema kraja.

A cinična usta im pritom puna 5. oktobra, prava manjina, žena.... (iz nekih razloga često uz popularnu napomenu da su u komunističkoj Istočnoj Nemačkoj žene bile ravnopravije u odnosu na muškarce nego u kapitalizmu – zaboravljajući da primete da ni jedni ni drugi u toj državi nisu imali ni „p“ od ljudskih prava). Opet nabrajanju nema kraja.

Sve u svemu, budući 5. oktobar, koji je naravno neminovan, mora biti veoma dobro osmišljen, kako bi se vladajuća mafija procesuirala, a njeni otvoreni pomagači koji se nisu ogrešili o zakon, kao i mimikrisani pomagači, temeljno lustrirali. To su zadaci koji se započinju 5. oktobra uveče i u akutnoj formi traju narednih nekoliko dana, a zatim se u dužem vremenskom periodu nastavljaju dok se temeljno ne lustriraju sve moralne bede koje su učestvovale, otvoreno ili prikriveno, u podršci vladajućoj mafiji, koristeći ulogu koju su sebi dodelili za sticanje raznih duboko nemoralnih privilegija.

Vojin Rakić, redovni profesor i naučni savetnik, direktor Centra za bioetičke studije i šef UNESCO Katedre za bioetiku za Evropu