LIČNI STAV Branko Miljuš: Između evropskog izveštaja i zlatnog doba

U tom našem stvarnom svetu već 1.000 dana se ne zna ko je nakon medijske pripreme ubio Olivera Ivanovića. U tom našem stvarnom svetu Aleksandar Obradović je na optuženičkoj klupi i bez posla jer je dokazao kako režimski ljudi uništavaju našu vojnu industriju.

U stvarnom svetu Cavta i Buvac, siledžije iz Kruševca se smeju u lice Borku Stefanoviću koga su pokušali da ubiju, jer znaju da imaju zaštitu. U tom našem stvarnom svetu Draško Marković koji je nasrnuo na Mariniku Tepić jer je pitala kako se troše nase pare je i dalje direktor u Telekomu.

U tom našem stvarnom svetu lekari ostaju bez posla samo zato što su tražili da im država obezbedi sve neophodne uslove da bi se borili protiv pandemije. U toj našoj stvarnosti Miloš Vasić i njegova supruga, oboje prosvetni radnici u Kuršumliji su ostali bez posla. U toj našoj Srbiji 1.8 miliona ljudi živi na granici siromaštva.

Zato je ljudima koji ovde pokušavaju da žive, teško da sakriju razočarenje što, u hronici našeg propadanja u šta su se pretvorili izveštaji Evropske komisije, nema mesta za sudbine onih čije zivote je ovoj nestručni, bahati i korumpirni režim uništio. Još teže je tim ljudima da razumeju diplomatske fraze o "izvesnom napretku" koji se svodi na usvajanje zakona koji se onda ne primenjuju i ekonomskoj stabilnosti koja podrazumeva spasavanje državne kase kroz otimanje penzija našim najstarijim, uskraćivanje subvencija poljoprivrednicima i uvredljivo male plate za zdravstvene radnike.

Sa druge strane su oni naši ljudi koji veruju ružičastoj propagandnoj mašineriji koja svakoga ko pokuša da ospori laž o Vučićevom “zlatnom dobu” proglašava za neprijatelja ili izdajnika. Tim našim ljudima ideju o potrebi da stvaramo bolji svet Vučićevi trbuhozborci poput Vulina i Vučićevića hoće da zamene sa idejom o potrebi da stvorimo neki "Srpski svet".

U tom socijalnom ludilu u koje nas je uveo ovaj režim jedni misle da možemo sami a drugi misle da za nas nema nade. Jedni bi da odustanu od Srbije, a drugi bi da odustanu od Evrope. U toj atmosferi beznađa i izolacije nama prostora za život. A naša obaveza je da se borimo za živote ljudi. Naša obaveza je da budemo podrška svakom čoveku koga je ovaj režim gurnuo u armiju nevažnih i zaboravljenih samo zato sto neće da pravi kompromis sa sopstvenom savešću, samo zato sto neće da bude deo naprednjačke hobotnice.

Naša obaveza je da svakog ko je taj kompromis zbog egzistencije svoje porodice napravio, zagrlimo i da mu obećamo da ga nikada više niko u Srbiji neće ucenjivati, nikada više od toga da li je član neke političke organizacije neće zavisiti da li i šta jedu njegova deca.

Naša obaveza je i da ostvarimo evropske snove koje sanjaju generacije ljudi jer nema jake Srbije bez Evrope isto kao što nema ujedinjene Evrope bez naše Srbije. I nema to veze sa aktuelnom briselskom administracijom, ideja Evrope ne stanuje u njihovim kancelarijama već u srcima i glavama svih nas koji bi da konačno završimo proces pretvaranja Evrope iz carstva licemerja u carstvo savesti.

Mi smo tu i nas ipak ima više.

I u Srbiji i u Evropi.