Ljubodrag Stojadinović: Enciklopedija mrtvih

I jedni i drugi ovde imaju podjednaku pažnju vlasti. Mnogi koji su pokopani nisu nikada umrli, takvih ima tri puta više, iako ih među živima ima tri puta manje.

Laž da su pokojnici živi, ovde je jedini način da se brine o životu koga nema, a da se smrt prevari kao i sve drugo.

Umrli su pomogli preživelima da glasaju za svog ubicu, a i njima je omogućeno da se jave iz groba. Mrtvi su u Srbiji njeni najpouzdaniji žitelji. Ne traže ništa, samo daju glas od sebe.

Njihovi glasovi su obezbedili ubedljivu većinu, i u toj revnosti oni će tek pokazivati svoju posmrtnu vitalnost.

Ovde su i život i smrt velika tajna. Epidemija je odnosila ljude jedino u prisustvu vlasti.

Da se život ne bi širio ulicama bez kontrole, Gospodar zaraze ga je zatvorio u tamnice i zaturio ključeve.

Krizni štab je svakoga dana prepadao žive, a tešio umrle. Predlagao je samo one mere koje su uspostavljale laž kao jedinu nadu a istinu kao izvor straha.

Članovi štaba koji po zakonu ne može da postoji, postali su kaplari građana koji su nestali negde pod zemljom a oživeli u saopštenjima štaba.

Nije zabeleženo da je bilo ko od umrlih opovrgao tvrdnju štaba koji ne postoji da ne postoji ni on.

Svaki od članova štaba je lagao da ne laže, svakoga dana krivotvoreći istinske smrti u živote bez dokaza.

Tamničar, koji je diktirao tekstove dnevnih melodrama i skrivenih čitulja, bio je uveren da smrt ne ulazi kod utamničenih staraca. Iz kućnih zatvora stizali su glasovi podrške: despote, pozdravljaju te oni koji će umreti, ali tvojom milošću to neće biti zabeleženo. Bićemo tvoji onostrani.

Dve trećine onih koji su nestali, ponašali su se kao da su živi. Nije ih bilo ni među svojima ni na grobljima. Krizni štab se ljutio na mrtve koji se nigde ne pojavljuju, i tako nanose štetu zvaničnom saopštenju.

Oni koji su umrli uprkos krivotvorenoj statistici, naneli su štetu Kriznom štabu i njegovim naporima da se mrtvi sakriju tako što će biti pokopani.

Sa najvišeg mesta je stiglo obećanje da će biti tesna sva groblja ako babe i dede napuste svoje tamnice. Ljudi su zbog straha od gubitka mesta požurili da ga nađu, niko ne voli da mu bude tesno.

U razgovoru sa umrlima koji su preživeli, Krizni štab je saznao da nigde nije toliko tesno kao na mestima gde je Gospodar zaraze kopao.

Kako su se primicali izbori, broj umrlih se naglo smanjivao, tako da pokojnici nikada nisu obavešteni o tome šta ih je snašlo.

Posmrtni život se vratio u Srbiju, izbori su bili njegov poslednji oblik.

Starci su dobauljali do biračkih mesta i dali svoj glas za pobedu. Među njima je bilo i živih.

Pobednici bez protivnika proslavili su pobedu na elitnoj žurki uz razmenu pljuvačke i drugih prigodnih telesnih tečnosti.

Odmah posle slavlja, zaraza koja nigde nije ni odlazila, ponovo se vratila. Ponovo je najavljen policijski čas, kao vedri oblik predsmrtne slobode.

Neprijateljske legionarske snage su bez milosti pretukle mnoge građane, uz poruku: možda ste preživeli virus, ali nećete nas.

Pre tri dana smo saznali da je istina samo to da nas lažu.

Čovek koji uvek laže slagao je da ne zna za sve te laži.

I sad niko od nas ne može da bude siguran gde je upisan: među žive ili one druge. I kako mu je? I gde je? I da li postoji?

Ništa više ne znamo o sebi. Možda ovako izgleda smrt.

Ljubodrag Stojadinović