LIČNI STAV Srđan Milivojević: Juriš braćo!!! Ura!

Na prvi plotun sa bugarske strane Bozidar Milivojević je ponovo osokolio srpske jurišnike novim gromkim pokličom nadjačavajući uragansku paljbu.

"Vazda je dugo ziveo ko je umro ko slobodan čovek. Za mnom braćo! Juriš!!!!

Kada je jurišna četa besmrtnika srpstva neutralisala mitraljeska gnezda,  pred  12. pešadijski puk istupio je potpukovnik Dragutin Gavrilović heroj odbrane Beograda. Oficirska sablja sevnula je u rukama jednog od najdičnijih sinova srpstva Potpukovnik Dragutin Gavrilović je poljubio sablju a onda je uperio u pravcu bugarskih rovovova i komandovao:

"Za mnom junaci, za mnom u proboj! Sokoli srpstva tamo je otadzbina, za mnom junaci, sloboda nas zove!"

Iz hiljade grla usledio je odgovor:

"Juriš braćo!!! Ura!

Iz rovova su tog 15 septembra 1918. iskočili oni najbolji koje je  Srbija iznedrila, othranila, vaspitala i u heroje iskovala: seljaci, hlebotvorci, učitelji i poljodelci, trgovci i kalfe, šegrti i majstori, profesori i daci, heroji znani i neznani, 120.000 vitezova srpstva koji su tog dana grudima probili front branjen tri godine.  Hrabro srce pod šajkačom, samlelo je u prah i pepeo čelik kojim su tri carevina htele da pokore i satru  prkosnu Srbiju. Malena balkanska kraljevina je po ko zna koji put čitavom svetu pokazala kako kod Srba okovi lako postaju krila.

Dan pre, 14. septembra 1918. godine u štab srpske komande stigla je sledeća depeša francuskog generala Luja Franša d' Eperea vrhovnog komandanta svih savezničkih armija na Solunskom frontu:
"Pošaljite 14 vojnika i 8 oficira!"

Ta poruka označavala je šifrovanu naredbu za napad koji će odlučiti ishod Velikog rata. Ova šifrovana poruka značila je da će artiljerijska priprema za proboj Solunskog frinta početi 14. septembra u 8 čaaova ujutru ako to vremenski uslovi dozvole. Tačno u dogovoreno vreme, paljbom pet stotina osamdeset topova svih kalibara otpočela je najveća artiljerijska priprema u dotadašnjoj ratnoj istoriji. Topovi su tukli bez prekida 20 sati.

Proslavljeni srpski vojvoda Zivojin Mišić trebalo je da odredi kada će 15. septembra uslediti napad Šumdijske divizije, najelitnije jedinice srpske vojske koja je dobila zadatak da prva probije neprijateljske linije. Zapovest o napadu koju je potisao lično regent Aleksandar Karađorđević odjekivala je u ušima svakog srpskog jurišnika:

"Napred u slavu ili u smrt!"

Gde su ovog 15. septembra 2020. nestali potomci ovih vitezova srpstva. Kako smo dozvolili da umesto oficirske sablje, danas pozdravljamo naliv pero kojim se potpisuje prodaja kostiju heroja sa Ovčeg polja, Bregalnice, Cera, Kolubare, Kajmakčalana, Zejtinlika.

Kako je moguće da nam umesto oštrog sečiva sablje s kojim su Srbi jurišali u oganj i vatru za slavu i čast otadžbine, pred očima danas blješti naliv pero kojeg se dočepala najpoganija bestidna ruka u srpskoj istoriji. Kako smo krstaš barjak zamenili kalauzom od Bele kuće. Da li je još uvek svetla zemlja Obilića na koju je pala napredna sena srama. Da li su presahle reke što huče u našim damarima. Kukavice se legu u gnezdu orlova krstaša. U selima Šumadije koja su iznedrila besmrtnike 20. veka, vetrovi njišu prazne kolevke. I groblja su zapustela a kamo li škole. Kao da se ostvaruje proročanstvo heroja Prve čete Drugog bataljona 4. pešadijskog puka zapisano na spomen česmi na Miletinoj kosi:

"Minuće godine
vekovi će proći
al tebi česmice
niko neće doći.
Al doć’će seni
palih drugova
da svojim žuborom,
urlikom vukova,
treskom gromova,
odjekom lugova
pevaju slavu srpskih pukova!".

Heroji sa Kajmakčalana i Veternika davno su se postrojili pred Gospodom. Izbledele su ratne zastave proslavljenih srpskih pukova, krvlju osveštane, odlikovane najsjanijim odličjima. Potomci tih heroja sa tugom osluskuju samrtni ropac ponizene Srbije. Jaram napredne sramote stavljen je na vrat Srbije.

Koalicioni partneri Ramuša Haradinaja, izdajnici kakve svet video nije današnji dan proglasili su Danom srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Isti oni koji bi da nas razgraniče sa Kosovom i Metohijom, da nam zadijaspore Visoke Dečane i Gračanicu, danas bi da slave dan srpske zastave koju su gurnuli u blato i kaljugu. Oni koji su u Skupštini Srbije glasali protiv povratka nacionalnih simbola Srbije sada bi da praznuju ideale koje su obesmislili. Nema slobode sa mafijaškom naprednom organizacijom na vlasti. Nema jedinstva sa koalicionim partnerima Ramuša Haradinaja. Nema mosta na kom se mogu naći dobro i zlo, svetlost i tama, poštenje i izopacena pokvarenost, uzvišeni patriotizam i podlost izdajstva.

Sa zlom se ne gradi budućnost. Pred zlo su naši preci izašli pre 100 i kusur godina i razgranicili se sa njim na Bregalnici i na Ceru. Svojim su grobovima omeđili granice srpstva. Da su živi i danas bi istupili pred zlo i zagrmeli:

"Gromki se poklič ori,
prolama stoletne gore,
ječe vrletne stene,
huče planinske reke
nada se dize ko nebom sokoli,
To sloboda iz Srbina govori!"

Ako se setimo čiji smo potomci, ako na tren naši preci progovore iz nas, ako se samo na tren zapitamo kakvu ćemo mi Srbiju ostaviti našoj deci i šta će ta deca misliti o nama možda ćemo sledeći 15. septembar dočekati kao dostojni potomci ovih heroja.

I što je još važnije i kao slobodni ljudi.