LIČNI STAV Aleksandar Dikić: Istočni Vučić

Sve uređene države srećne su na svoj način, samo diktature liče jedna na drugu. Vučić sada ima severnokorejsku većinu u parlamentu. I u Pjongjangu komunisti nisu sami, jer i oni imaju prepariranu opoziciju sa zadatkom da glumi različitost, sve ekstatično skakući i frenetično aplaudirajući kada u salu uđe gospodar severnog dela poluostrva. Njihova srpska replika u vidu Šapićevih SPAS-ioca možda neće biti tako snishodljiva i providna, ali scenario je već napisan, scenografija postavljena, ostaje jedino da se utvrdi visina honorara.

Putinizacija Srbije dobija na zamahu. I novi ruski Vožd svoju revoluciju otpočeo je sečom tajkuna, što mu je donelo ogromnu popularnost kod opljačkanog i poniženog naroda. Još kada je uspešno završio kampanju u Groznom i rat u Čečeniji rešio u svoju korist, Rusija je komotno mogla posle skoro jednovekovne pauze da se vrati svom ustaljenom načinu vladanja-carizmu. Vučić ne ume da vozi MIG-29, mada nije isključeno da će se i time uskoro pohvaliti, niti je bio sposoban da iz ijednog regionalnog sukoba izadje kao pobednik, ali je zato poput maršala Žukova komandovao u borbi prsa u prsa sa poplavama biblijskih razmera. I ne samo da su mu od tada prsa veća od većine grand-pevaljki u svom presilikonskom izdanju, njegov galop kroz snežne nanose sa promrzlim dečakom u naručju podsetile su na heroizam nekadašnjih lenjingradskih junaka. Neskrivena namera da liči na svog moskovskog uzora naterala ga je da nauči i ruski jezik kako bi mogao da se nada da će ga Vladimir veliki, poput Makrona malog, odvesti bez prevodioca u svoje privatne odaje.

Metode vladanja su slične, ali ne i jednako uspešne. Dok Vučić ostaje samo na verbalnoj osudi "nepodobnih novinara" da su strani plaćenici i agenti neprijateljskih obaveštajnih službi, Putin je doneo zakon po kojima medijskim petokolonašima može biti ne samo zabranjen rad, već i izrečena dugogodišnja zatvorska kazna. Dok u Vučićevoj Srbiji novinari mogu biti žrtve otmice ili zapaljene kuće, kod Putina ako istražujete tajnu prodaju ruskog oružja Siriji možete da slučajno "iskočite" kroz prozor stana na petom spratu i da se pridružite skoro stotini ruskih novinara koje je profesija koštala života.

Ni sa opozicijom nije ništa drugačije. Dok Moskva preventivno opozicione lidere drži ili pod ključem ili pod zemljom, milosrdni Vučić svoje protivnike ostavlja na slobodi ili u pritvoru ne duže od nekoliko sati. Ruska okretna igra rotacije sa mesta premijera na mesto predsednika i obrnuto biće izvedena i u Beogradu, pa je konkurs za srpskog Medvedeva već raspisan.

Lukašenko je enigma za mnoge geopolitičke analitičare, ali svi se slažu u jednom - on je nepobediv na domaćem terenu. Jedan je od retkih koji ume da spreči destruktivni uticaj Zapada i da kontroliše nekada i samrtni stisak ruskog zagrljaja. Da se Vulin ili Nenad Popović pitaju, Srbija bi odavno postala balkanska Belorusija. U njihovim vlažnim snovima Srbija je neosvojiva tvrđava i isturena prethodnica ruske imperije koja uspešno odoleva svim naletima satanskog globalizma. Upitaćete zašto Vulinova tetka nije na Kamčatki, već na Njufaunlendu, ili zašto Popović više voli Sejšelska od Kurilskih ostrva? To su detalji. Jedino Rusija može da Srbiju "usreći" kao Siriju kojoj je pomogla da reši pitanje terorista (analogija sa OVK je zlonamerna) i da samoubilačkim građanskim ratom zada smrtonosni udarac američkoj dominaciji u svetu. Iako je veća verovatnoća da će se kod nas ponoviti libijski scenario, podšišani skojevac i obrijani ravnogorac ne odustaju od svog nauma. I dalje gledaju u sunce na istoku očekujući pijane baćuške na tenkovima da ponovo poseju zrno slobode orajući po Srbiji dubokim ralom masovne grobnice.

Možda Vućić priželjkuje sudbinu večitog Nazarbajeva, kome je parlament u znak zahvalnosti i na poklon povodom tridesetogodišnjice neprikosnovene vladavine, promenio ime prestonice Astane u Nursultan? Mislite da je nemoguće da se Beograd ili neki drugi grad u Srbiji preimenuje u Aleksandrovo?

I na Zapadu postoje lideri koji su obeležili jednu epohu. Od Tačerke i Blera, do Šredera i Merkelove. Ono što ih razliku od balkanskih despota nije samo način na koji su dolazili na vlast, već i način na koji su vladali i odlazili sa vlasti.

Režim često koristi termin dvanaestogodišnjeg dosmanlijskog režima tokom kojeg su izdani nacionalni interesi, počinjem ekonomski genocid i srozan medjunarodni ugled Srbije. Prediviv je taj politički daltonizam jer jednosmerni način funkiocnisanja mentalnih vijuga karakterističan je za epigone totalitarizma. Oni nemaju istančan osećaj za detektovanje razlika izmedju Djindjića, Koštune i Tadića. Ono što ih spaja svu trojicu jeste da su ih radikale svih boja i rasa stavljali van sistema i van državnog aparata, stvarajući sanitarni i moralni otklon prema vampirima iz devedesetih.

Vučić želi svojih dvanaest godina. Da osveti sve poraze koje je doživeo od demokrata. Tih dvanaest godina neki domaći Markez opisaće kao srpskih sto godina sramote.

Aleksandar Dikić, doktor specijaliste urgentne medicine i član Glavnog odbora Demokratske stranke