LIČNI STAV Srđan Milivojević: Još uvek oremo sve naše njive

Ti čestiti i vredni ljudi rešili su da zasade maline i kupine, da podižu zasade vinove loze, da uzgajaju zaboravljene sorte jabuka kožara i kruški bostanki. Ali, pošteni i marljivi ljudi kojima je težak rad borama izbrazdao lica kao što oni plugovima brazdaju svoje njive, nisu vidljivi za naprednu vlast. Jer, diktator i njegova svita i ne vide te poljodelce i hlebotvorce, koji, ruku na srce, ništa i ne traže od napredne vlasti od koje jedino mogu da očekuju da im nešto otima i pleni, haračeći te vredne domaćine. Znaju pošteni ljudi da, ako žele nešto da dobiju od diktatora, prvo moraju da imaju člansku kartu mafije. Subvencije i podsticaji za poljoprivrednu proizvodnju u ovoj zemlji su obezbeđeni za uzgoj organske marihune na Jovanjici, ali ne i za proizvodnju organskih jagoda. Obraz domaćina još uvek nije na prodaju. Zato za selo i nema. Jer, diktator i njegove velmože imaju para za nacističku bakljadu, ali ne i za protivgradne rakete. Pripadnici kAVačkog klana bogato dreše kesu kada treba platiti horde huligana i krminalaca koji u skandaloznim pozama balave fotografiju vođe navijača na stepeništu Narodne skupštine, ali kad treba da se plate protivgradni strelci, para nema.

Do 2016. godine po oduci koju su doneli neki razumni ljudi još 2010. godine protivgradni strelci su plaćani 8.000 dinara iz budžeta Republike Srbije, ali je uz to ostavljana mogućnost i da lokalne samouprave daju još toliko. A onda je diktatorova pohlepa prevagnula, pa su napredni prodavci Kosova i Metohije rešili da satru i Šumadiju. Za početak su odmah gurnuli ruku u narodni džep otimajući plate i penzije, a potom su se ustremili na sve druge prihode. Pa su tako nadoknadu za protivgradne strelce smanjili na 4.000 dinara, zabranjujući lokalnim samoupravama da dalje isplaćuju ono što je zakonom predviđeno.

Miroslav Aleksić, danas potpredsednik Narodne stranke i narodni poslanik, a u to vreme predsednik opštine Trtsenik koji je rešio da moravske oranice brani od gradonosnih oblaka isplaćijući protivgradnim strelcima predviđenu naknadu, čak je dobio i prekršajnu prijavu, kao da je novac potrošio na jelku od 96.000 evra ili jarbole od 3.000.000 evropskih novčanica, a ne na nasušnu potrebu ljudi u Počekovini, Stopanji i Bresnom Polju. Gramzivu naprednu vlast nisu zanimale potrebe ljudi u Pomoravlju i Župi, jer je valjalo namaći pare za pevajuće fontane i novogodišnje đinđuve za gondole i kocke od zlata na Trgu Republike i za ostale napredne bahanalije i budalaštine. Valjalo je obezbediti nekim poslanicima novac da prime i devetu platu, ali ne i osigurati letinu i njivu domaćina iz Bogdanja i Velike Drenove. Jer, seljak je u Srbiji navikao da trpi kao što je Vučić navikao da jede punjene lignje i popije flašu fina koja košta kao ceo rod jednog omajeg vinograda u Donjem Zleginju. Navikao je i gedža da ga opauče po gunju, kao što je Vučić navikao da donji deo leđa koji ga zabole za narod ne štiti gunjevima i jelecima nego jaknom od 4.000 dolara, koja košta kao jedna protivgradna stanica.

Istrpeće vredni ljudi i ovu pošast, iako će se posledice jučerašnjeg nevremena osećati još par godina. Mnogo je gore sa naprednom pošasti čije će se posledice osećati decenijama. Posle naprednih vlastodržaca srpska sela izgledaće kao da je kroz njih prošla fašistička kaznena ekspedicija. Tužno cvile prazne kolevke u dolini Zapadne Morave koje njiše lagani lahor, dok leže u hladu neobranih šljiva. Trule motike u polusrušenim ambarima. Sočni pašnjaci nabrekli od nabujalih trava dok ih povetarac talasa izgledaju kao da uzdišu za kosama što ih čvrsto stežu žuljevite ruke. Uplakani voćnjaci u cvetu okupani jutarnjom rosom jedini još puste po koju suzu dok poslednje stanovnike pustih sela Šumadije ispraćaju na put bez povratka. Ni dahije nisu uspeli ovako da pogase srpska ognjišta u Dragačevu i Šumadiji, kao što je pošlo za rukom naprednoj pošasti.

Videvši sa vrha Ovčara oko kog su se ogrozdili manastiri ovčarsko kablarske klisure, kako vijugava zelena reka lagano otiče ka Čačku i dalje ka Kraljevu i Kruševcu, opijen lepotom tog prizora, Sveti vladika Nikolaj Velimirović je izgovorio čuvenu rečenicu:

"Neka je blagoslovena dolina Zapadne Morave!"

Još je jedino Vladikin blagoslov ostao da štiti moravske njive i livade, vinograde i baste. I pokoji natpis na Zejtinliku, gde na beloj mermernoj ploči može da se pročita sledeća poruka:

"Još uvek oremo sve naše njive!"

Valjda napredna svita neće pohrliti u krajeve pogođene gradom i nevremenom kako bi se slikali u okviru kampanje koja traje već osam godina. Jer, tako bi katastrofa koja nas je pogodila bila kompletna.

U najlepšem delu Župe, iznad sela Zleginja, moj prijatelj Kosta Botunjac ima dva hektara hrastove šume. I nju je nevreme oštetilo. Žilava je ta stoletna šuma iz koje svake godine sečemo badnjake. Pustiće loza nove lastare, u šumi će nići novi izdanci. Razdaniće se i nad nama. Vredne ruke navikle da drze i kuku i motiku izboriće se i sa posledicama nevremena i sa posledicama napredne tiranije. Sad je kasno da u te poštene ruke nego gura olovku kojom se ide pred ćoravu kutiju na lažne izbore.

Jučerašnji olujni vetar u Šumadiji dodatno je zaljuljao kolevku svih naših pobuna i ustanaka. Rodna je moravska zemlja.. Rode ovde i šljiva i pšenica, nikne na toj zemlji i hrast i buna. Sve što je posađeno to i rodi.