LIČNI STAV Još jedan marš za dr Lazića

Pred proboj Solunskog fronta bljesnula je na Veterniku oficirska sablja u rukama pukovnika Jevrema Mihajlovića i prolomila se jurišna komanda Desetog pešadijskog puka na Obloj Čuki:

“Vojnici, junaci, na nož na sablju, u oganj u vatru za slavu i čast Srbije, za krst časni i slobodu zlatnu, za mnom sokoli, sloboda nas zove!”. Stroj besmrtnika podigao se iz rova jurišajući u večnost sa ovom pesmom na usnama umesto jurišnog pokliča.

Ivo Andrić je uz ovu, u to vreme zabranjenu pesmu, 1961. godine u Stokholmu primio Nobelovu nagradu za književnost. Ova pesma koju je komponovao Stanislav Binički 1914. godine u Valjevu, na početku Velikog rata, u čast komandanta Gvozdenog puka Milivoja Stojanovića Brke i velike srpske pobede na Ceru, čak je bila predložena i za zvaničnu himnu Srbije 1992. godine. Uz ovu pesmu sa tribina stadiona u Bariju Zvezda je podigla šapionski pehar, Novak Đoković je dizao trofeje na najpoznatijim teniskim terenima sveta, sa balkona Starog dvora pozdravljani su svetski šapioni.

Kako su Srbi dozvolili da naša najpoznatija pesma s kojom smo jurišali na nož i sablju u znamenitim bojevima za slobodu, postane naš posmrtni marš kojim naše lekare ispraćamo sa ovoga sveta iz zamandljenih stanova u koje nas je zatočila vlast koja je herojstvo pukova kojima je posvećen Marš na Drinu bacila pod noge, rasprodajući grobove zejtinličkih heroja za šaku pirinča. Očigledno suviše lako. Isto onako kao što smo dozvolili da nove komunističke vlasti zabrane izvođenje Marša na Drinu posle 1945.

Vitez našeg vremena, jedan od najdostojnijih potomaka heroja sa Cera i Kajmakčalana, doktor Miodrag Lazić otišao je u nezaborav, ispraćen po sopstvenoj želji uz zvuke ove pesme. Niš je pevao i plakao, dok je još jedna lađa francuska podigla svoje sidro i na jedrima časti, rodoljublja i odanosti svom pozivu, otplovla ka svetloj obali beskonačnosti. Još jedan hrast iz one gorostasne šume srpskih velikana izgoreo je na žrtveniku otadžbine. Hipokratova zakletva, zajedno sa zakletvom koju je dao Srbiji, isijala je iz srca ovog velikog čoveka kao oreol nad hramom besmrtnika, preko čijeg praga je stupio za života. Po sosptvenim rečima, kojima se oprostio od Srbije koju je voleo vise od svega, doktor Miodrag Lazić stao je kao i uvek prvi ispred svih, ispred svojih ljudi, kao što je stajao na Krajiškom ratištu. Jer sebi ne bi oprostio da je se sklonio.

Na žalost dokotor Miodrag Lazić nije jedini zdravstveni radnik koji je preminuo od posledica eolpidemije koronavirusom. I što je najgore ne znamo koliko će ih još biti. A po svim pokazateljima u Srbiji ih je već sada najviše u Evropi. Tiho, ne stigavši da se oprosti sa nama i što je još tužnije ni mi sa njom, otišla je nekadašnja načelnica infektivne klinike u Leskovcu, doktorka Dušanka Živković Duda. Nije stigla čak ni da nam kaže kojom pesmom da se oprostimo od nje. A volela je mnoge. Kao što je volela i život. I svoj poziv. I ljude. Svoje pacijente takođe. One obolele od zaraznih bolesti, koji su kao takvi bili žigosani kao opasni. I neretko tako prokuženi odbacivani od svojih najbližih ali prigrljeni u veliko, toplo i plemenitio srce doktorke Dude. To srce vazda spremno da sa jednakom ljubavlju prigrli i mlade kolege i pacijente, kucalo je u ritmu odanosti svom pozivu i svojoj otadžbini. Kucalo je u ritmu Marša na Drinu. Leskovac je ostao bez Majke habrosti u vreme ove pošasti. Bez požrtvovane, plemenite doktorke, Dude. Ni ona niti je htela da ode, niti je želela. A mogla je. Ostala je. Uzvišena, ponosna, baš onako dostojanstvena kakva je bila kada su je kao politički nepodobnu smenili sa mesta načelnice klinike na kojoj je bila ikona profesije, časti, poštenja i ogromnog ugleda. Jer kao što reče njen kolega Aleksandar Rangelov, njene naloge izdavane sa osmehom, nije izvršavao zato što je morao, već zato što je želeo.

Mislite da je aplauz u osam dovoljan za ove ljude. Ovacije su nedovoljne, a ne aplauz. Vitezovi poziva, pali su braneći čast lekarske profesije. Ratnici su pali spasavajući zastavu svojih pukova. Kapetani su potonuli sa svojim galijama. Ispraćeni bez opela. Da li će neko na minut ustaviti galije carske. Neka im vikne da gaze tihim hodom. Nek utihne graja na dokovima. Neka se makar očisti žrtvenik za nove Laze i Dude. Jer biće ih još. Na žalost.

Nije se samo Niš oprostio od doktora Lazića. Oprostili su se i drugi gradovi širom Srbije. Kruševac, Čačak, Valjevo, Beograd. Ne znam da li su se i sa muzičke fontane od 3 miliona evra na Slaviji začuli zvuci Marša na Drinu. Možda će se neko nekada zapitati kako je moguće da Srbija ima milione za fontane i jarbole, za gondole i novogdišnje đinđuve a nema za maske i rukavice za znane i neznane Dude i Laze pale u ovoj borbi.

Kad lažni doktori vode zemlju onda stradaju oni pravi. Najbolji. Kojima nismo obezbedili ni zamenu ni naslednike. Jer je neko doneo suludu odluku da zabrani zapošljavanje maldih lekara i medicinskih tehničara. Da im smanji plate. Da ih ponizi. Da im se osveti zato što oni rade posao koji vole i za koji su se školovali, ali eto neće kod njega u stranku. Jer isuviše vole ljude i ovu zemlju da bi pristali na ponizenje da bi im on bez dana radnog staža komandovao i objašnjavao kako treba da se bore protiv epidmeije. I kako rade respiratori.

Sad je na naplatu stigao račun što su na mesta direktora bolnica, načelnika odeljenja, direktora domova za stare postavljeni partijski podanici. Jer nekima je bilo važno koga oni znaju a ne šta znaju. A račun boli sve nas. Zato ljudi prvi put plaču od tuge a ne od nacionalnog ponosa, dok Srbijom odjekuje Marš na Drinu. Ne zato što ih podilazi jeza na prve taktove ove pesme, dok u mislima čuju borbeni huk svojih predaka, topot srpske konjice, oštar zvuk izvlačenja sablje iz korica i jurišnu komandu Vojvode Vuka, već ih podilazi jeza od bahate osionosti kojom se išlo u susret opasnosti koja je kucala na širom otvorena vrata. I neizvesnosti koje donosi sutra dok odnosi najbolje. Otrežnjenji ljudi plaču jer znaju da će ovom zemljom samo čopori vukova pevati o slavi srpskih pukova ako ne zaustavimo kosača koji je sa oštrom kosom zašao među mlado nedozrelo žito, među najmirisnije cvetove naše bašte koja je svake godine sve manja i manja.

Ali doktorka Duda i doktor Lazić nisu zalud pali. Sada je jasnije nego ikada da je pred nama još mnogo pobeda koje se samo na juriš dobijaju. Uz Marš na Drinu na usnama. Na prvom građanskom protestu po okoncanju vanrednog stanja Maršom na Drinu odaćemo poštu svim preminulim zdravstvenim radnicima koji su ostali verni svojoj zakletvi, svojim pacijentima, koji su odbranili čast svoje profesije. I svima onima koji se neće vratiti iz šopinga u Milanu. Ali Marš na Drinu neće postati posmrtni marš pokorne Srbije.
Zagrmeće ulice Beograda od ove pesme koju će pevati prkosna, borbena, nepokorna Srbija sa Cera, Kolubare i Kajmakčalana. I ne plašite se. Sa nama u stroju biće i doktorka Duda i doktor Miodrag Lazić.

Samo tako dostojno ćemo ih ispratiti uz Marš na Drinu. Samo tako otpevaćemo ga na pravi način. Onako kako su zaslužili.