PIŠE ARHITEKTINA KĆI: Atina

U Atini nepogrešivo znam kuda će me odvesti ulica Budimpeštanska, Trg Sintagma ili luka Pirej. Kao da sam u prošlom životu živela u drevnom Delfiju i bila proročica Pitija koje je gutajući sumpor savetovala vojskovođe kako da sačuvaju Atinu od osvajača. Bez obzira na to kuda vode plava, zelena ili crvena linija metroa, ja ću se obresti na Trgu Monastiraki, i jednu suvenirnicu, i sasvim posebnu tavernu neću zaobići. Kada se popnem na Akropolj postoji pravac u kome gledam i ne slušam turističke vodiče koji na lokalitetu pričaju o tome kako je boginja Atina simbol devičanstva jer je rođena iz Zevsove glave i kako je pobedila Posejdonov trozubac ponudivši gradu granu masline. Samo zbog Atine u Beogradu volim Venizelosovu i ulicu Rige od Fere.

Kada je 2019-a brojila sitno, moja stopala su uveliko gazila kaldrmom glavnog grada Grčke. I, koliki god da je haos u duši, i bez obzira na sve pukotine u glavi koje „prete“ da luče „pogrešne“ transmitere, u Atini te uvek neko nađe. Kao vetar sa Pireja pokupite neko i vrati svu lepotu tvog bića za koju misliš da je zbog vanserijske, ali okončane, ljubavi zauvek nestala u nekim crnim očima.

Tog Belorusa grčkog porekla i mene, 2020-a zatekla je u raskoraku između Trga Sintagma i Parlamenta. Tačno ispred hotela na čijem zadnjem spratu su se svojevremeno venčali bogati brodovlasnik Onazis i Džeki Kenedi. Uzalud su iz helikoptera svatove zasipale latice ruža, svi su znali da je to brak iz interesa. U prvim sekundama Nove godine u očima Belorusa kao da žive polarni medvedi, ili je to moj odraz?

Nema snega, nije hladno i dok njegove tople usne mom uhu šapuću novogodišnju čestitku, ja kao Snežna kraljica kroz ozmeh uzvraćam istom merom. Kao munja pred očima mi seva Beograd u kome će odbrojavanje početi tek za jedan sat. Mislim kako sam korak ispred događaja koji kao super lepkom da su zalepljeni za moju memoriju, i kako ću, kao Džeki O, ubediti Belorusa širokih ramena da tamo negde, kilometrima daleko, nisam ostavila ništa bitno.

Na odličnom engleskom on govori da oseća led kojim sam okovana i da zna kako izgleda žena koja je negde došla jer je od nekoga morala da ode, i čiji glasan smeh ne može da sakrije senke u njenim očima. Kao da me nije pročitao kao bukvar, smejući se vučem ga na neko bolje osvetljeno mesto da napravimo „selfi“ kod drveta na kome rastu narandže. „Grudve“ za atinsku decu jer sneg davno videli nisu.

Ulazim u hotelsku sobu u momentu kada u mom gradu otkucava ponoć. Mobilni telefon ispušta zvuke različitih aplikacija. Kao letovi što kasne tako i te poruke blinkaju sa zakašnjenjem. Novogodišnji „vajb“ je već prostrujao kroz moje telo. Zato ih ne čitam. Zaobilazim grčku tradiciju, taverne sa zvucima buzukija i lomljenjem tanjira. Odlazim u klub gde plešem uz najnovije pop hitove dok Belorus držeći moje kukove pokušava da kaže da je malo popio ali da mu se sviđa kako se krećem, i da kad odem ništa neće biti isto. Smeškam se, kao da mu verujem.

Tek kada je prvi dan 2020-e prekrio mrak suočavam se sa svojim mobilnim telefonom. Skor je sledeći: Whats upp – moje drugarice, sestre AK i MJ, šalju čuvene stikere jer samo ja znam lozinku koja se iza njih krije. Messanger – sestre od tetke i zajednička slika iz doba „kad smo bile male i u čuda verovale“. Znam šifru. Srećno detinjstvo, zato smo sad takve kakve jesmo. Viber – „Prošlost“ koja se seća boje moje haljine i vedrih očiju iz davne 2016-e. Laska sujeti da se neki muškarac seća takvih detalja.

Sledi, prijateljska čestitka iz Pariza, tačnije 14. arondismana gde sam davno srce ostavila, ali mi je vraćeno. Tu je i čestitka sa sve poljupčićima „Brutalno iskrene sadašnjosti“ koja je zadala poslednji udarac u 2019-oj rečenicom „Nemam u koga da se zaljubim“. Ok. Ne postojim iako sam mu pred očima bila i u dobru i zlu. Shvatila sam. I da, bolje za mene, jer on sad nije za...bla,bla...dosadne životne priče koje ljudi izgovaraju da bi se „zaštitili“ od nepoznatog neprijatelja. Već doživljeno. Ne treba da se šije rana. Hanzaplast će biti dovoljan.

SMS – Moj vaterpolista želi sreću iz nekog zlatiborskog kluba. Pitam se kad je pre došlo vreme da čeka zoru sa drugarima. Kao juče da je bilo kad je trčao da otvara poklone ispod jelke koje mu je doneo Deda Mraz. Izostala je čestitka jedne drage drugarice. Opravdano. Kriva ja. Ne pokušavam da „popravim“. Znam. Za ovog života, nemoguća misija.

Atina ne „usisava“ raskošnom lepotom i sjajem kao Rim, Pariz i Dubai. Ona se uvlači u svaku poru onoga ko se tamo oseća kao „svoj na svome“ i uvek ima nekoga ko mu se raduje iako u svom gradu ne pripada nikome. I tako ničiju, za rastanak me ljubi Belorus i kaže da neće da pita „Kada?“, jer zna da ću kad-tad sa šalom „Ako si ti Grk ja sam Brižit Bardo“ ući u njegovu tavernu na Monastiraki skveru.

Vrata jednog beogradskog stana otključavam tiho, noseći svoj ružičasti kofer. Znam da ću odlagati da ga otvorim kao da je Pandorina kutija. Plaše me „nove“ uspomene. Napolju je još mrak. Tek treba da svane i da Beograd zasija u svoj svojoj belini. Jedan čovek je naravno budan. Tata uvek čeka i zato, dok mi se duša ponovo puni radošću, znam da sam nečija. Arhitektina kći.