Seo na prednje sedište u taksiju, pa se šokirao reakcijom vozača

Još pre pet ili šest godina, sedenje na suvozačevom mestu u taksiju bilo je sasvim uobičajeno. Ljudi su sedali napred kad je auto bio prepun, kad su želeli da porazgovaraju s vozačem, ili jednostavno kad im je tako bilo zgodnije. Danas je situacija potpuno drugačija. Velika većina putnika automatski otvara zadnja vrata, čak i kada je vozilo prazno.

Mnogi taksisti u Srbiji primećuju da je upravo pandemija kovida bila prelomna tačka. Tada su se striktno poštovale mere distance, prednje sedište se često smatralo "zabranjenom zonom", a pleksiglas pregrade postale su deo standardne opreme u brojnim vozilima. Ali iako je pandemija odavno prošla, navike su ostale.

To potvrđuje i polemika sa Redita koja se pokrenula nakon što je jedan korisnik objavio da je ostao šokiran činjenicom da mnogi građani i dan danas izbegavaju sedenje na suvozačevo mesto u taksiju.

- Ne koristim taksi godinama jer ili vozim, ili idem pešaka, ali danas ulazim u taksi normalno na prednje sedište (Beograd je u pitanju), i taksista se jako zbunio. Čovek, u fazonu, čekaj samo da pomerim stvari, nije mi uobičajeno da neko sedne na prednje sedište. Kroz priču (nakon čuvenog pitanja - je li ima posla) kaže mi da je to za prednje sedište ostalo još od kovida, i da uvek sednu putnici na zadnje... Meni je ovo kulturni šok, da li je ovo normalna pojava ili izolovani slučaj? - pisalo je u objavi koja je pokrenula lavinu reakcija.

I dok su neki korisnici potvrdili vozačevu teoriju, bilo je i onih koji kažu da uopšte nemaju naviku da sednu na suvozačevo mesto.

Šta kaže taksista na to

- Ja uvek sednem pozadi osim ako ne idem sa vise ljudi, pa da se ne guramo svi nazad. Neugodno mi nekako sedeti levo iza taksiste, ne znam jesam li jedini - pisalo je u prvom komentaru, dok je jedan taksista napisao:

- U mom iskustvu stranke pretežno sede nazad, unakrsno od mene. (Čudnije je sedeti iza vozača, ali me iskreno nije toliko briga). Napred sednu druželjubivi ljudi mojih godina koji bi da pričaju sa mnom. Uglavnom momci, ređe devojke. Eventualno neko ko ima problema sa nogama (penzioneri) ili je veoma visok, itd. Svi koji ne žele da pričaju sede nazad, mada suprotno ne važi. Neki od najvećih pričalica su sedeli nazad.

Inače, stručnjaci koji se bave društvenim ponašanjem navode nekoliko dubljih razloga zbog kojih su putnici nastavili da izbegavaju suvozačevo mesto:

Zona ličnog prostora

Prednje sedište podrazumeva manju fizičku distancu vozač - putnik, često i neželjenu bliskost. Sa zadnjeg sedišta putnik se oseća opuštenije, manje izložen razgovoru i obavezi da komunicira. U vremenu kada je privatnost sve cenjenija, zadnje sedište daje osećaj kontrole.

Iako statistike ne ukazuju da je suvozačevo mesto objektivno opasnije od zadnjeg (rizici zavise od više faktora), kod putnika postoji ukorenjena percepcija da se "napred više strada". Ova pretpostavka, iako neretko pojednostavljena, dodatno podstiče odbijanje da se sedne napred.

Socijalna nelagodnost

Za mnoge ljude sedenje pored vozača znači indirektno ulazak u njegov "radni prostor". Putnik ima utisak da mora više da se prilagodi - od pozdrava i malog razgovora, do gestova koji se čine suvišnim. Zadnje sedište omogućava opušteniji ulazak i izlazak, korišćenje telefona bez osećaja nepristojnosti, pa i tišinu.

Navika kao dugoročna posledica pandemije

Navike stečene tokom dužih kriznih perioda poput kovida mogu da opstanu godinama. Ljudi su se tada navikli da zadnje sedište doživljavaju kao "sigurnu zonu", i ta navika se jednostavno nastavila. Promena se više niko ni ne trudi da preispita.