Mesec dana Ćacilenda 2.0 i najveće blokade prestonice: Neki agresivni ljudi, ne znamo zašto su tu

Iako vlast i prorežimska propaganda uporno pežorativno nazivaju studente i građane koji protestuju zbog korupcije plaćene ljudskim životima, "blokaderima", upravo je vlast ta koja se može ovako nazvati, s obzirom na to da najduža blokada, ona ispred Skupštine Srbije, u narodu poznata kao "Ćacilend 2.0" traje već mesec dana.

Ćacilend 2.0 nastao je proširenjem prvog Ćacilenda iz devastiranog Pionirskog parka na Bulevar kralja Aleksandra. Od tada, pa do danas, šatori su tu, policija takođe, a i stanovnici povremeno u većem broju.

Zašto je postavljen kamp na jednom od najprometnijih delova grada, gde mu mesto nije, zvanično nije poznato. Nije poznato ni ko je eventualno izdao dozvolu za kamp, a nije objašnjeno ni kako niko od nadležnih organa nije reagovao.

Koalicija ćaci i policija

Zna se da je ovaj javni prostor postao zabranjena zona za sve koji nisu ćaci, kao i da u blokadi pomaže i policija. Zna se da je osim pristupa za "obične" građane, i novinarima zabranjeno da izveštavaju iz Ćacilenda 2.0. I jedni i drugi bili su napadani, verbalno i fizički.

Najteže je prošao novinar redakcije Insajder Stefan Miljuš koga je napao javnosti još uvek nepoznat čovek, iako je snimljen. Jedna Beograđanka je povređena jer je duvala u vuvuzelu. Zbog povreda je završila u Urgentnom centru, a pre toga policija je privela samo nju. U sve su se uključili tabloidi koji su povređenu ženu i njenu ćerku orkestrirano targetirali.

Shodno ponašanju, pojedini stanovnici Ćacilenda imaju reputaciju neprijatnih i agresivnih. Među njima možda ima poneki student, ali se mogu videti pripadnici huliganskih grupa ili "lica koja se odranije poznata policiji", članovi SNS i zaposleni u javnom sektoru.

Broj stanovnika Ćacilenda 2.0 varira. Tako se posle trodnevnog okupljanja u aprilu, broj ćacija povećao prilikom izbora vlade. Tada je u Skupštinu Srbije došao i predsednik Aleksandar Vučić, kome su skandirali “Aco, Srbine”.

Dan kasnije, kamp je bio gotovo prazan, kada se desio i omanji požar.

Utisak je da šatori i manji broj ljudi koji se smenjuju, služe kao stalni dekor, a da se po potrebi dovlače ljudi bliski Srpskoj naprednoj stranci (SNS).

To je bio slučaj 1. maja kada je povećan broj šatora, a njihovi stanovnici ponovo dovoženi iz raznih mesta u Srbiji, da bi uz preglasnu muziku, roštilj, iće i piće obeležili Praznik rada. Bio je to ujedno prvi "prvomajski uranak" u centru grada, a ne u prirodi, kao što je običaj. Tog dana studenti i sindikati su održali najveći prvomajski protest u istoriji Srbije, ako se izuzmu prvomajske parade iz doba socijalizma.

Na drugu godišnjicu masovnih ubistava u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar", te selima Malo Orašje i Dubona, stanovnici Ćacilenda nisu bili vidljivi, niti su na neki prigodan način obeležili ove nezapamćene tragedije u Srbiji, kada je život izgubilo 19 ljudi.

Toaleti kao međa

Ograđen redovima pokretnih toaleta kao međom, Ćacilend 2.0 uz pomoć policije više od 720 sati ne dozvoljava građanima da prolaze ovim delom grada. Nema prolaza za brojne linije gradskog prevoza. Zbog Ćacilenda, Dečanska ulica, jedna od najfrekventnijih u Beogradu, a koja povezuje Terazijski tunel i Bulevar kralja Aleksandra, je zatvorena.

Kada se grubom računicom uporede sati blokada u Beogradu lako se može zaključiti da od sredine novembra 2024. godine, kada se počelo za ćutanjem zbog preminulih u padu nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici, blokaderi iz Ćacilenda su gotovo dva puta više blokirali grad.

Podsetimo, kada se svakodnevnim ćutanjima u trajanju prvo od 14, pa 15, a od druge polovine marta i 16 minuta, dodaju dve nedelje blokade RTS, jednodnevna na Autokomandi, blokade Brankovog mosta i Gazele, veliki skup na Slaviji, prekinuti miting 15. marta, dođe se do nešto više od 400 sati, naspram 720 časova Ćacilend blokade.

U međuvremenu je krajem aprila predata peticija koju je potpisalo 25.000 Beograđana, a zahtev za "vraćanje uzurpiranog Pionirskog parka Beograđanima" upućen je Komunalnoj policiji grada Beograda, MUP-u Srbije i Gradskoj upravi Beograda. Odgovora nije bilo. Peticiju potpisuju i roditelji Starog grada koju tu žive i gde deca idu u škole i dolaze u bliski kontakt, kako navode roditelji, sa sumnjivim osobama koje su neretko agresivne, dobacuju prolaznicima i konzumiraju alkohol.

Osim toga ko su ćaci u kampu, ko je to sve organizovao, nepoznato je i ko sve to plaća. Nije poznato ni koji je cilj ovih blokada, osim maltretiranja građana, pokazivanja ega, ili tzv. moći.

Ono što je jasno bez dileme jeste da institucije ni u ovom slučaju ne rade svoj posao, a da su za to plaćeni novcem građana građana Srbije, koji su fizički i verbalno maltretirani. Dokle?