Šapićevi plodovi mržnje

Dok istraživanja i svakodnevni život potvrđuju da su Romi još uvek izloženi posrednoj i neposrednoj diskriminaciji u svim oblastima života, da je distanca i dalje veoma izražena, a stereotipi, podozrenje, nepoštovanje i predrasude, koji su uzrok diskriminacije, široko rasprostranjeni, Šapić se poziva na plodove mržnje koju su predano uzgajali decenijama. Da im nije pošlo za rukom, ne bi se trsio i govorio na ovaj i ovakav način o sugrađanima. Politički i kulturološki obrasci koji stoje iza ovakvog nakaradnog poimanja, nažalost očito preovlađujućeg, zastrašujući su.

Izbor koji neki roditelji romske dece imaju - želim li da moja deca budu sigurna u školi u koju idu ili da im uskratim obrazovanje makar imao problema sa zakonom - težak je i nefer. Napravili su ga ovakvi poput Šapića, koji ništa nenormalno ne vidi u izbornoj kampanji kada se aktivisti razmile po nehigijenskim naseljima i trošnim udžericama da skupe sigurne glasove. Tada im nije mrsko da se rukuju i ljube, obećavaju i pred kamerama uveravaju da smo svi jednaki.

Sada su ipak malo "jednakiji" oni koji određuju pravila. Na slabijima je da se povinuju. Nagrada koju im nudi gradonačelnik nije perspektiva obrazovanja, zapošljavanja, stanovanja. To je neka prostrana čistina, neatraktivna za investitore na kojoj mogu da rasprostru svoje dronjke i ostanu tu gde jesu, bez talasanja, suzdržani u nadanjima. Na dnu prikovani tuđom željom i nepametnom politikom.

Niko ne spori da u onome što u greh Šapić ubraja Romima ima deo istine. Samo što taj mali deo važi za sve. Kriminalac ne postaješ rođenjem, već kršenjem zakona. I vrlo problematično da u nesklonosti prilagođavanju, nelegalnom trgovanju, nedostatku kulturnih potreba on vidi nepromenjivost karaktera jednog naroda, kao da svega toga nema i među drugim narodima.

Nepošteno i netačno je skrivati se iza izmišljenih razloga, preuveličanih problema i tragati za alibijem za odustajanje od borbe za stvaranje jednakih prava i mogućnosti za sve. I njihova borba za Beograd na vodi počela je rušenjem nečijih domova. Siromašnih ljudi. Svaki put naprednjacima je siromaštvo prepreka koja se uklanja bilo bagerom ili silom nekog lex specijalisa. Premeštanjem na periferiju, iskustvo nas uči, praksa dokazuje, ono nije rešeno. Naprotiv.

Beograd nije zaslužio gradonačelnika koji razmišlja prema principu "uzmi ili ostavi", koji deli i zavađa. Beograd je postojbina velikih slobodarskih misli, grad je toliko puta nosio skripte pobede nad ljudskom nepravdom. Beograd je uspevao da filtrira sve mutne stvari ljudskih mana i taština da bi bio spreman za rodoljubiva dela i junačke podvige. Prestonica je uvek odbacivala uskogrudost, nudila pomirenje. Građanin Beograda nekada je zvučalo i gordo i značilo evropski.

Sa Šapićem srljamo u favele. Svi, bez razlike, koji ne pripadamo soju onih koji mogu hiljadu kvadrata nezakonito da podignu, polupaju četvorotočkaš od 700.000 evra ili se staraju o javnim finansijama sa plagiranom diplomom.

Biljana Maksimović