Đubrište kao tihi ubica: Kako izgleda život pored divlje deponije

Vinča je naselje o kome prosečan centralni Beograđanin zna tri detalja. To je ravno tri detalja više no što obično zna o perifernim delovima svog grada, pa je Vinča izuzetna pre nego što svi ti "detalji" budu i nabrojeni.

Na četrnaest fizičkih i mnogo više psiholoških kilometara od centra Beograda nalaze se svetski poznato preistorijsko nalazište, Institut za nuklearne nauke i najveća nekontrolisana deponija Srbije. Cinik bi odmah primetio kako Vinča lepo ilustruje ljudski progres - od kulture u mlađem kamenom dobu preko čas dobrih, češće loših energetskih opita moderne istorije do savremenog đubreta. Ali i optimista će se saglasiti da je čovečanstvo baš opteretilo ovo naselje od sedam hiljada stanovnika (ako ih i toliko ima, jer je taj podatak iz popisa 2011).

Petkom popodne u avgustu malo se šta od tereta vidi i malo se o njemu čuje. Vinča u to vreme živi kao bilo koje naselje koje se koleba između urbanog i ruralnog. Tamo gde je više betona, tek poneki prolaznik smlaćen vrućinom pokušava da se sa što manje telesnih gubitaka dotetura do cilja. Tamo gde dominira vegetacija, malo ko se posle podneva bori sa njom. No, novinari NIN-A nekako su našli dovoljno sagovornika da odmah oboreo jednu gadnu intelektualističku floskulu, onu po kojoj "ljudi ne razmišljaju".

Vinčanci razmišljaju. Svesni su i te kako koliko im preti ta deponija, to najoriginalnije brdo Srbije, koje im se podsmeva iz komšiluka. Čak i kada nevolje opisuju duhovito.

- Meni je i zimi prozor otvoren na kip; takav sam, može da bude i minus dvadeset napolju. I osetim preksinoć da u kući smrdi. Ćutim, ali više ne mogu da spavam. Znaš li kakav je to dim? Кao da sad ovde upalimo vatru za roštilj. Dozovem tiho ženu, vidim da je isto budna. Svetli brojčanik na satu, 2:15. Pitam "Šta smrdi ovo, majke ti?" - opisuje jedan mlađi Vinčanac.

Neka sad čitalac obrati pažnju na to kakva je inženjerska mašta potrebna da bi se u Vinči spavalo relativno mirno:

- Zatvaram prozor, puštam ventilator, a u kupatilu palim onaj ventilator za izvlačenje vazduha; da iz spavaće sobe duva ono što je ušlo, a tamo da izlazi kroz dimnjak. I uspevam da zaspim oko tri.

Sagovornici se, dakako, pronalaze oko stola na kome je hladno pivo, u jednoj bašti. Stoluje dobro raspoloženje. Mogu, eto, ljudi da budu osmehnuti već zato što su zajedno. Rado prihvataju goste, i Optimista i Pesimista odmah počinju polemiku:

- Još sam živ i zdrav. Ako pričamo realno, nemam nikakve tegobe. Generacijama smo tu. Deponija gori, jeste. Кada nije gorela? Svake godine nešto gori - počinje Optimista.
Pesimista krivi vlast. Optimista uzvraća replikom:

- A pre nije gorelo?

Pesimista ima spreman odgovor:

- Nije u ovom intenzitetu. I svi ćute. Onaj kaže, nije to ništa, samo zatvorite prozore.

Pošto su obojica u pravu, Optimista rezignirano podvlači da im je problem nerešiv.

- Ta deponija neće da se izmesti. Gde je, tu je. I sa svime što će sada da naprave - opet je tu. Ovo je veliki grad. Đubre moraš da bacaš. Gde će milionski grad da baca đubre?

Optimista i Pesimista zapravo su sličnomišljenici. Ima ona duhovita opaska po kojoj je "optimista samo loše obavešteni pesimista", ali naš je Optimista dobro obavešten. O problematici upravljanja otpadom sigurno zna više nego prolaznici u klupama Skupštine Srbije. Govori o leskovačkoj deponiji, o reciklaži, o energiji u koju đubre može da se pretvori, o prskalicama koje automatski gase požare "čim se pojavi neki dimčić". Ljudi razmišljaju, rekli smo. Naš je Optimista, naoko paradoksalno, takav postao iz rezigniranosti.
Promislio je i zaključio da ne može ništa da učini, i onda mu nije ostalo drugo do da sebe i druge hrabri mišlju da će i taj problem nekako preživeti. Pesimista, pak, ne želi da se teši.