Stanikin sin: Da je Babićev vozač vozio, ne bi se krila 2 minuta

Danas, pet godina posle pogibije njegove majke, i njegov i život cele porodice Gligorijević ni izdaleka nije onakav kakvog ga je Stanika zamišljala - bar kad je reč o budućnosti njene dece.

Jer, život je, naročito u ovim krajevima, više nasleđen nego osmišljen. Zato se i na smrt gleda drugačije.

U trenutku majčine pogibije, Aleksandar je tek upisao Fakultet bezbednosti na radu. Stariji brat Milutin uveliko je studirao matematiku. Kao talentovani matematičar od malih nogu, posle tragedije, izračunao je da nauku ipak mora da zameni volanom, i to u Austriji. Aca je morao da se vrati na zemlju, u selo Debelica kod Knjaževca. Otac Velimir polako diže ruke od imanja, reklo bi se i od života.

Baba Dragica je sad i majka i domaćica. Na pomen Stanikine smrti u umornim očima tuga, nemoć, ali i nemir. Za pokojnu snahu kaže da je bila vredna i uporna majka i žena. Sad je nema i tu se više ne može ništa promeniti. Ipak, zbog mira Stanikine i svih duša koje su ostale iza nje, volela bi da se konačno sazna kako je otišla. Aca je skoro odustao i od snimka i od pravde, ali ne i od ta dva minuta koja su im promenila život.

Kada je ostao bez majke, imao je 19 godina. Nakon toga, morao je i studije da napusti.

- Da smo išli na fakultet oboje, ovde ne bi bilo ništa - kaže, pokazujući svoje domaćinstvo.

Priča da je za nesreću čuo prvo na televiziji, da im niko ništa nije javio iz policije, već da su to da je njihova majka u pitanju čuli od ljudi kod kojih je tada njegov brat stanovao.

- Teško je, ali moramo da se pomirimo s tim, vreme ne može da se vrati - priča za N1.

Ali bi voleo da zna šta se tačno desilo.

- Meni je sve bila… Majka… Kada ujutro nekog ispratiš i onda se on nikad ne vrati… Da je bar dat snimak, makar bismo znali ko je to uradio. Sve se krije nešto, nema smisla - navodi.

Priča da sada slučaj zastareva i dodaje - "ni tu ništa ne možemo". Na pitanje kako se oseća čovek kada je tako bespomoćan, odgovara - nikako.

- Predsednik je rekao - strašni snimci, dobro strašni, pa strašni. Teča je bio tu, mama mu je poginula pod ramenom, njemu je tek strašno, nama je strašno… Mnoge stvari su strašne. Meni bi značilo da vidim ko je vozio, ko je kriv… Ovako kao da se krije nešto - priča Stanikin sin.

Na pitanje da li veruje u pravdu kaže - posle pet godina, više ne.

- Ko je predsednik uopšte da gleda snimak, to je prva stvar, to treba da gleda sud - dodaje.

Misli i da snimak možda i ne postoji:

- Šta je snimak, uzmu i obrišu ga i gotovo.

Na pitanje da li je pomislio da je tako kao što su rekli:

- Da je vozač vozio? Ne bi se krila dva minuta. On je (Babić) bio direktor Koridora, kao i svaki drugi direktor, šta ko uradi za to treba i da odgovara.

Nakon svega, dobili su traktor kao pomoć.

- Predsednik je dao traktor… Posle smo prošli na konkursu za mlade poljoprivrednike - priča.

Drugu pomoć nisu dobili.

Navodi da je Zoran Babić poslao telegram saučešća i da im se niko iz automobila nije javio više za ovih pet godina. Od zvaničnika, kaže, jednom ministar poljoprivrede, kada mu je uručio traktor.

Na sve, zakon je promenjen, nešto pre udesa, pa njegov otac nema pravo ni na penziju koju je Stanika redovno uplaćivala.

Ne veruje da će biti bolje, kaže da je mnogo papirologije za subvencije, u selu više nema ni prodavnice, zatvorena je škola, a poslednja devojka koja se udala u to mesto došla je pre 10 godina. Inače, selo nema više od 150 kuća.

Majka im je govorila, kako kaže, da rade, da završe dobru školu i da ne ostaju tu.

Na traktor koji je kupio kaže da je mnogo ponosan - jer ga je sam zaradio. Misli da bi i njegova majka bila ponosna. I kaže da mu u svemu u životu nedostaju ta dva minuta.