Vratio se po psa, pa svirepo ubijen: Tragična sudbina malog Slobodana

- Pre neku godinu, na puš-pauzu sam izašao sa svima omiljenim kolegom. Neće u sveštenike, kaže. Skupo. Kako skupo, majka mu stara... Zar je počelo da se plaća da postaneš sveštenik, pomislim. A i šta ćeš tamo, kažem mu, potrebniji je čovek čista srca među običnim narodom, kad već običan narod ne ide kod sveštenika. Putevi su nam se, međutim, razišli. Ja ostao novinar. On, ipak, postao sveštenik. Ali, ne ovde - započinje priču na Tviteru novinar Darko Nikolić o malom Slobodanu Stojanoviću.

- Mislim, to "ovde" nas ionako nisu najbolje učili šta tačno predstavlja. U svakom slučaju, tu je on, samo pređete Drinu. Malo je to selo u kome je služio do skora. Ima tamo jedan grob, al'... ajd da ne krene priča od groba. Ima grđih stvari od toga. Pre 26 godina, jedan dečkić, Slobodan se zvao, pobegao je sa roditeljima i sestrom iz obližnje Donje Kamenice. Rat bio, zverstva počela, pa običan narod krenuo da beži od noža. Čuo šta se dešavalo sa Srbima u okolini, onim koji nisu pobegli, pa noću krenuli iz sela u kome su bili manjina.
- U zoru, kako to precizno reče njegov otac Ilija. Poveli četiri, pet koza i stigli u zaseok Dženarike. Eh, spas. Seoce koje dobilo ime po našim šljivama, kum koji ih je prihvatio, sve je delovalo, makar na tren, idilično u tim strašnim danima. A onda je mali Slobodan (11 godina je tad imao), uzviknuo "Tata, ostao mi Lesi na lancu!". Otrgnuo se iz majčinih ruku i trčeći, preko brda, otišao ka svom selu, po voljenog psa. Bio je 4. jun 1992. Roditelji su danima molili komšije da im vrate dete. 
- Čak su srpske vlasti, pa i sama vojska, nudili razmenu. Nije bilo odgovora. Ni poziva. A onda je došla 1993. Tačno godinu i 12 dana od tog trka po psa, dečakovog oca Iliju su zvali u Vatrogasni dom u Zvorniku. Tamo su mu pokazali sina. Ono što je od njega ostalo. Malom Slobodanu ruke su bile odsečene do lakta. Izbijeno mu je šest zuba gornje vilice. Svaki prst na oba stopala bio je odsečen. Koža i meso oguljeni. Na grudima - četvrtast otvor. Nož "radio". Na kraju i metak: upucan je kroz slepoočnicu. Izašao je na drugu, skrativši mu muke.
- Kada su Srbi 1993. oslobodili Kamenicu, u njoj su pronašli još zverskih nedela. Neka tela bez glave. Neka bez pojedinih udova. Neka sa ekserom, čak i gvozdenom šipkom u lobanji ili grudima. Lanci na zglobovima. Odsečene mošnice. Spaljeni delovi tela. Moj nekadašnji kolega, sada u mantiji, drži redovno pomen dečaku-mučeniku Slobodanu Stojanoviću. Tu, u humci pored njegove, i majka njegova, Desa, leži. Prepuklo joj srce od tuge. I otac leži s njom, tu uz sina. I Iliji puklo srce od tuge. A ja?- Ja sam i dalje novinar. Čak i kad plačem. A i kad se molim. Ono "So svjatimi upokoj" ("Sa svetima upokoj, Hriste, dušu sluge Tvoga, gde nema bolesti, ni žalosti, ni uzdisanja, no gde je život beskonačni") sam stavio u knjigu o Gvozdenom puku, u koji sam stavljao sve što sam pronalazio da su radili naši preci, pre jednog veka, kada bi se susreli sa smrću bližnjih. Molili su se, zajedno. I postajali bolji nego što su dotad bili. (Otud i ova priča. Da ne zaboravimo - ko smo.)