MILUNKA SAVIĆ Dala je Srbiji sve, a umrla zaboravljena od svih | Život | Direktno

Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Život

Direktno.rs

10. 11. 2020. 09:25 8

MILUNKA SAVIĆ Dala je Srbiji sve, a umrla zaboravljena od svih

Ispričati priču o Milunki Savić znači reći istinu o srpskom društvu, tačnije, o položaju žena, o odnosu prema velikanima, o nama samima. Srpska "Jovanka Orleanka", kako su je nazvali Francuzi, najodlikovanija žena u istoriji ratovanja prošla je težak i trnovit životni put.

Rođena u poslednjoj deceniji 19. veka, u selu Koprivnica, kod Jošaničke Banje, Milunka Savić je odgajana u patrijarhalnoj atmosferi Srbije tog vremena, kada je žena imala samo dve uloge u društvu - ulogu supruge i ulogu majke. Međutim, Milunka je htela nešto više od uobičajenog života, kršeći sve norme i odupirući se sredini. Za razliku od drugih devojaka koje su sanjale "princa na belom konju", ona je maštala o tome da ostavi trag u istoriji.

Prilika joj se pružila 1912. godine, kada je objavljen Ukaz o mobilizaciji pred početak Prvog balkanskog rata. Milunka je odsekla kosu, zategla grudi, obukla muške pantalone i prijavila se za rat, pod imenom Milun Savić, na jednom od mobilizacijskih mesta u Beogradu. Postala je vojnik Drinske divizije, koja se borila na makedonskom ratištu.
Međutim, njen pravi identitet je otkriven tek sledeće godine, u Drugom balkanskom ratu, kada je ranjena u grudi, u bici na Bregalnici.

Ranjavanje nije zaustavilo njen ratnički put, jer se već 1914. godine, Srbija našla u jednoj od najtežih situacija u svojoj istoriji, pred rat sa moćnim Austrougarskim carstvom. Vojvodi Putniku je rekla: "Vojvodo, hoću pušku!" Iako je Putnik pokušavao da je odvrati od ratovanja i nagovori da postane bolničarka, za Milunku nije bilo dileme šta treba činiti. Ušla je u sastav najelitnijeg Drugog puka srpske vojske "Knjaz Mihailo", tzv. Gvozdenog puka.
U ovom puku, osim nje, borila se i Škotlanđanka Flora Sands. Milunka se istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Tu je, za višestruko herojstvo, dobila Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Nakon Kolubarske bitke, na pitanje komandanta puka, Dimitrija Milića: "Ko je zaslužio Karađorđevu zvezdu sa mačevima?", ceo puk je jednoglasno uzviknuo: "Milunka Savić". U jesen 1915. godine u Makedoniji je teško ranjena u glavu i tako povređena se povlačila preko Albanije. Posle nekoliko meseci oporavka vratila se na Solunski front, gde je učestvovala u bitkama, na leto i jesen 1916. godine. Tu se istakla u bici na Kajmakčalanu, kada je „gvozdeni puk“ bio priključen 122. francuskoj kolonijalnoj diviziji. Tada je zarobila 23 bugarska vojnika.

Kraj rata donosi joj najviša saveznička priznanja. Francuski general Saraj joj je pred postrojenim pukom okačio orden francuske Legije časti, a general Franš d’Epere joj je uručio orden Ratni krst sa zlatnom palmom - jedini na svetu koji je uručen jednoj ženi. U svojoj kolekciji odlikovanja, Milunka ima još jednu Karađordjevu zvezdu sa mačevima, još jednu Legiju časti, zlatne i srebrne Medalje za hrabrost "Miloš Obilić".
Međutim, uprkos ratnim zaslugama, pred Milunkom Savić, nakon rata, nalazile su se decenije mučeništva, poniženja i siromaštva. Odbila je ponudu Francuza da se preseli u Francusku, gde bi bila stambeno i materijalno obezbeđena. Milunka Savić je odlučila da ostane, odabravši da živi u anonimnosti i bedi, zaboravljena od svoje države kojoj je toliko dala.

Kada je 1920. godine demobilisana nije imala gde da stanuje, pa je noćivala 16 dana u "Prokopu", tražeći nameštenje i smeštaj. Petnaest godina je radila najteže i najprljavije poslove. Bez škole i samouka, posle rata je najpre radila u Bosni i Hercegovini, kao kuvarica, bolničarka, kontrolor u fabrici vojnih uniformi.
Udala se 1922. godine, za osam godina mlađeg Veljka Gligorovića iz Mostara, gde su se i upoznali, a 1924. dobili su ćerku Milenu. Usvojila je još tri ćerke: Milku, koju je pronašla zaboravljenu na železničkoj stanici u Stalaću, Višnju, svoju sestru od ujaka, rođenu u poznim godinama i Zorku, uzetu iz sirotišta na dalmatinskoj obali, koja je imala hendikep, pošto je preležala meningitis. Veljko je imao posao u pošti. Kasnije je premešten u Banjaluku. Ubrzo je zapostavio porodicu, a brak je bio ugašen.
Posle urgencija saboraca, 1929. godine se zaposlila kao čistačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveći deo radnog veka.

Za vreme Drugog svetskog rata, bila je uhapšena i sprovedena u logor "Banjica", od strane Nedićeve policije, ali je nakon deset meseci oslobođena, kada je nemački komandant logora saznao ko je ona, uz sve vojne počasti.

Nakon rata, Milunka je i dalje živela u staroj maloj kući na Voždovcu, u Beogradu. Volela je da plete ukrasne vezove za stolove i stolice, džempere, čarape, gaji cveće i kažu da je imala najlepšu baštu cveća na Voždovcu. Saznavši za to, novinari su pisali o stambenom pitanju heroine, prozivajući vlast. Godine 1972. Milunki je Skupština grada Beograda dodelila jednosoban stan u naselju Braće Jerković. Godinu kasnije, nakon tri moždana udara, umrla je štrikajući (prema ispovesti njenog unuka) u tom stanu 5. oktobra 1973.
Sahranjena je na Novom groblju, u Beogradu. Njeni posmrtni ostaci preneti su iz porodične grobnice u Aleju velikana, 40 godina nakon smrti, 10. novembra 2013. godine.

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 8

ostavi komentar

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se

Tweetfighting

Zoran Živković [30.11.2020.]


Video dana

Pumpaj tu stvar

Anketa

Koji nadimak najbolje pristaje Goranu Vesiću?

Rezultati