Vidosav Stevanović: Srbija plaća račune koje je juče napravila

Vidosav Stevanović (78) je pripovedač, pesnik, dramski pisac, scenarista… Autor je 30 književnih dela od izuzetnog značaja za srpsku kulturu. Njegove knjige su prevedene na 20 jezika. “Devedesetih godina svi su komunisti, i oni koji su ih sledili, preko noći postali veliki Srbi. Suprotstavio sam se tome kao pisac, kao čovek koji misli svojom glavom, kao Srbin poreklom i opredeljenjem koji je to bio i pod komunizmom”, ukratko je Stevanović objasnio svoj angažman devedesetih, i kao pisca i kao člana Pokreta demokratskih Sloboda Ivana Đurića, zbog čega je dva puta morao u egzil - u Francusku, gde je za svoj književni opus dobio Orden viteza reda umetnosti i literature.

Dobrica Ćosić ga je optužio da se bavi antisrpskom delatnošću jer nije hteo da, kako kaže, učestvuje u pripremama za ratove. Bio je izložen užasnim napadima koji su trajali skoro dve decenije. Njegove knjige su u Srbiji nestajale, a kao pisac preživeo je u tuđini, na drugim jezicima.

Stevanović danas živi u selu Botunje kod Kragujevca, na imanju svoje supruge Marije. Ima klub "Vidosav" koji povremeno organizuje književne večeri, izložbe, male koncerte, susrete s ljudima... Piše, kad može. Živi povučeno, izbegava javnost i medije.

U kakvom sećanju su Vam ostale devedesete godine? Tadašnji režim Slobodana Miloševića vas je prilično proganjao, čak ste morali i Srbiju da napustite..

- Devedesete su kraj jugoslovenskog socijalizma, koji je bio nešto bolji od drugih, i početak srpske demokratije, koja je nešto gora od drugih. U prvom slučaju to nije zavisilo od nas, u drugom se radi o autentičnoj domaćoj radinosti. U egzilu sam proveo preko jedne decenije. Bile su to najplodnije godine mog spisateljskog života. Otišao sam iz Srbije na ivici moderne civilizacije, vratio se u Srbiju pre 1912. 

Tih godina opozicija je bila mnogo jača nego sada i bolje organizovana, ali Miloševičev režim se ipak održao 11 godina na vlasti?

- Tih godina opozicija je bila veća i zahtevnija nego danas. Pripadnici komunističke "nove klase" borili su se za mesta u "novoj kasti" i za podelu imovine iz prethodnog perioda. Pojam klasa zamenili su pojmom narod, adoptirali izvestan broj biznismena i kriminalaca. Ali su izveli zamašan poduhvat: državnu i društvenu imovinu, kojom su nekad samo raspolagali, pretvorili su u privatnu i trajnu. Mala ispravka. Milošević je trajao punih trinaest godina i jedanaest dana. Ćudljivo se odnosio prema opljačkanoj imovini, morali su ga zameniti upravo oni koje je stvorio. Naslednici su zatečeno stanje legalizovali i, promenivši nešto od retorike, pretvorili ga u stalno. U srpski političko-imovinski perpetum mobile. Država pripada onom ko je na vlasti, partiji, koaliciji ili pojedincu, a ostali iz nove kaste se bore za veće ili manje komade. Deviza je: Sve narodno je naše. A ono što je naše je samo naše. Ko je protiv toga, taj je izdajnik.

Možete li da napravite poređenje između ondašnjeg i sadašnjeg režima, između vladanja Miloševića i vladanja Vučića? U čemu su razlike, a u čemu sličnosti?

- Napisao sam knjigu "Milošević, jedan epitaf" dok je bio na vlasti. Možete je naći i na srpskom. Posvetio sam je pokojnim prijateljima i svim žrtvama Slobe Slobode. I rekao sam u predgovoru da drugog Miloševića neće biti. Istorija se ne ponavlja, prošlost se ne kopira mehanički. Svaki destruktivan političar je priča za sebe, spoj psihopatske ličnosti, prelomnog vremena i nastranih događaja. Ponavlja se ljudska priroda, kaže jedan istoričar.

Koliko su bili destruktivni političari koji su nasledili Miloševića na vlasti?

- Slobodanovi naslednici ličili su manje ili više na njega, osim Đinđića koji je tu osobenost platio glavom i postao ikona onih koja ga ni po koju cenu neće slediti. Imitirali su Miloševića, njegovi trikovi su osiguravali vlast. Nisu ga bukvalno oponašali da ne bi završili na međunarodnom sudu. Vučić je poslednji u tom nizu. Kad pripadnicima "nove kaste" ne bude obezbeđivao stalne privilegije i lagodan život, njegov položaj će biti ugrožen. A narod? Kao i do sada, biće oduševljen, ljut, zaslepljen, ravnodušan posmatrač, ulični činilac kad našim bramanima ustreba, ali nikad sudija.

Devedesete smo proveli pod sankcijama i u ratovima, ali narod je bio hrabriji, dostojanstveniji... Postojala je nada, uvek se naziralo svetlo na kraju tunela. Danas se i to promenilo, ljudi žive u velikom strahu, u beznađu?

- Postojale su nade. Da će se ratovi završiti i da će Milošević pasti s vlasti pre nego što počne sledeći rat. Obe nade su se ostvarile, ali stvari nisu postale bitno drukčije. Nema rata, nema ni prevelikih izgleda da će ga neko odavde ili iz susedstva sutra započeti, ali apetiti "nove kaste" su sve veći i rašće u srazmeri sa njihovom nekažnjivošću. Dok je Tito bio živ stvarno i mitski, ljudi su se plašili njega i njegovih, zato su ga veličali i ulizivali mu se. Kad je umro, ostali su bez baš čelika kojim se pune večernje priče, plaše deca i kažnjavaju neposlušni. Od otpadaka Titovog kulta napravili su novog idola, Slobu Slobodu, koji je postao i strašilo, Satana sa Dedinja. Ako ljudi i danas "žive u velikom strahu", to je zato što su sami stvorili baš čelika koji izaziva strah. Taj se uzdigao na njihovim glasačkim listićima, održavaju ga njihovi glasovi, izgrađuju ga njihovi fantazmi. Kad bi ga ugledali u njegovim stvarnim razmerama, shvatili bi da plaše sebe. Ali neki to vole, kao horor filmove.

Mnogi se plaše, zaćutali su i intelektualci, akademici, univerzitetski profesori, vaše kolege književnici...

- Čast izuzecima, poštovanje onima koji su se suprotstavili, ali svi ti koje ste nabrojali, a mogu im se dodati i neki drugi, zaćutali su još dok su stvarali Slobu Slobodu. Ćutali su vičući i galameći opšta mesta i otužne fraze. I danas ćute pred njegovim derivatima. Nisu na svim usnama, nisu baš omiljeni, malo ko ih poštuje, ali njima stiga za udobnu svakodnevicu. Njihov rijaliti šou je završen, sad su neki drugi u modi.

Zašto je zaćutala Šumadija? Šta se dešava s vašim zavičajem? Šta pričaju vaše komšije, kako žive?

- Šumadinci su stvorili srpsku državu, pojednostavljeno rečeno. Platili su je krvlju brojnih generacija. Uvek su se osećali Srbima, nisu nikome to morali dokazivati. Nisu razumeli kad je to postalo moda, nisu se snašli kad je trebalo vikati i busati se u grudi da si Srbin i srpskoga roda i da voliš "našeg Slobu", "našeg Voju", "našeg..." bilo koga. Pobuna protiv Miloševića bila je kratkog daha, ugušili su je oni koji su je vodili. Neki drugi sad vode politiku i poslove srpske države, među njima nema Šumadinaca. I nemojte mi reći da je onaj koji vam je pao na pamet neko i pogotovo da predstavlja Šumadiju.

Kome je Srbija danas prepuštena? Šta je isplivalo na površinu?

- Prepuštena je onima koje je birala, slavila, ustoličavala ih na vlasti, kojima je dala sve što je imala, koje je štitila, koje nije kažnjavala. Nijedan se nije sam izabrao. Niti će to biti ponovo ako većina ne želi. Srbija je prepuštena posledicama svojih izbora, danas plaća račune koje je juče napravila, a sutra će današnje. A na površinu su isplivali oni koji su, tukući se oko ostataka posle brodoloma, usput potapali sve druge i bezmalo sve nas. Svaki od njih je potopio najmanje dvoje: jednog savremenika i jednog nerođenog. Da ne pominjem one koji su morali da odu.

I gde će nas takvi ljudi odvesti? Kakvo nasleđe će ostati budućim generacijama?

- Oni nikoga ne vode nikuda. Oni bi da ostanu ovde i da sve bude uvek isto, to jest njima na raspolaganju. Da žive na tuđ račun, da ratuju preko drugih, da ih niko ne sudi, da su iznad zakona. Nikuda neće otići, niko ih ne bi primio, zato su bučni rodoljupci. A budućim generacijama će ostati ono što pretekne iza njih, ako išta pretekne.

Zašto Evropa žmuri i ćuti pred gušenjem svakog obilka demokratije i pravne države u Srbiji? Stiče se utisak kao da su upravo pojedini evropski lideri dali Vučiću odrešene ruke da zavede diktaturu.

- Evropa se sastoji od 27 samostalnih država i ne bira vlast u Srbiji. Da ne žmuri i ćuti, kako vi kažete, vrisnuli bismo do neba kako nam se meša u unutrašnje stvari. Niko otuda Vučiću nije dao odrešene ruke da zavede bilo šta. Mi smo ti koji će to omogućiti ili sprečiti. Ne mislim da je Vučiću potrebno da zavodi diktaturu, i sada ima svu vlast. Na stranu što bi mu dikatura naškodila, bio bi odgovoran i za vrapca na grani, i ne bi mogao da se izgovara na opoziciju.

Da li je Srbija danas zaista na evropskom putu? Kome smo bliži, Briselu ili Pekingu, ili možda Pjongjangu?

- Srbija je deo Evrope, ma kakva da je Evropa. Šta je Peking njoj i šta je ona Pekingu? Bezmalo ništa. I to permanentno lutanje po geografskoj karti samo pokazuje zbunjenost "naše elite" koja rasprodaje zemlju, a mora to predstaviti kao da je čuva i brani. Skretanje pažnje.

Korupcija je postala stil života, medijske slobode ne postoje, politički protivnici se ugnjetavaju, masovno se kupuju i falsifikuju diplome, Ustav se ne poštuje, promoviše se prostakluk… Da li ste devedesetih ili posle 5. oktobra mogli i da pomislite da ćete 2020. godine živeti u ovakvoj Srbiji?

- Nisam utopista, ne sanjam budućnost. Mi živimo danas, od toga nam zavisi kako ćemo živeti sutra. Najviše što možemo učiniti, i bez ikakve ideologije, jeste da svet učinimo bar malo boljim. A ovo danas i ovde ne obećava ništa dobro, ništa bolje. Biću srećan ako se varam. Ali, u mojim godinama to ni meni više mnogo ne znači.

Koje su najveće greške napravljene posle 5. oktobra, da li je među tim greškama i nesprovođenje Zakona o lustraciji?

- Posle 5. oktobra bilo je neophodno menjati ekonomske i političke prilike i ukloniti kancerogene faktore sa javne scene. A zakon o lustraciji nije mogao samog sebe sprovesti. To nisu uradili oni koji su onda bili na vlasti. Na izborima su dobili dovoljno glasova da su mogli uraditi šta su hteli. I oni su obavili ono što se od njih moglo i očekivati. Jedni pripadnici "nove kaste" čuvali su druge pripadnike "nove kaste" da bi oni njih sutra čuvali. I tako do danas.

Izbore koji će biti održani 21. juna veći deo opozicije će da bojkotuje. Kakav je Vaš stav po pitanju bojkota izbora?

- Ko bojkotuje izbore, odriče se svog prava. Onaj ko izađe da glasa, uvideće da nema mogućnosti da iskoristi svoje pravo. Njegov izbor onemogućili su političari jučerašnji i današnji i, da budemo iskreni, njegovi prethodni izlasci na izbore.

Šta očekujete, kako će Vučić rešiti pitanje Kosova i Metohije?

- Već je rešeno. Brzinom iz naučnofantastičnih filmova rešio ga je Milošević. To rešenje je isto sa Vučićem ili bez njega. Stavite umesto njega bilo koga, imaćete isto. "Pitanje Kosova i Metohije" se stalno iznova postavlja da se ne bi rešavala druga pitanja.