LIČNI STAV Srđan Tomić: Pravo na dužnost

Zanemarivanjem dužnosti potpuno je prirodno očekivati da će se i neka od prava narušiti. Taj princip važi i za odnos cene i kvaliteta koje su mnogo važnije kategorije u današnjem svetu. Usled pandemije Covid -19 virusa odnos prava-obaveze posled dugo vremena vratio se na scenu kao važniji od cena-kvalitet.

Da se pozabavimo jednom od dužnosti koje smo se mi građani Srbije odrekli za čas. Suspendovali smo služenje vojnog roka 2010. To smo učinili trijumfalno, čini mi se i za nečiji tuđu korist, i uz finansijsku pomoć za lični a ne javni interes. Tada su se mnogi obradovali i veselo pozdravili takvu odluku, jer je došlo vreme profesionalizma, a i nema se novca. Mozda je trenutak da takvu odluku preobratimo i krenemo u suprotnom pravcu.   Tada je u medijima stvoren a verovatno i plaćen prostor da se takav potez predstavi kao progresivan i civilizacijski čin a tokom godina uvek bi se našli neki slobodni duhovi, intelektualni pregaoci i znalci koji bi utvrđivali značaj i ispravnost takve odluke u pravilnim vremenskim intervalima. 

Za državu koja je stvorena i prekovana u ratu, narod koji je stradao, propatio i proslavio se u borbi za slobodu, prelako smo se odrekli mogućnosti da naša mladost u cilju opšte bezbednosti i za zlu ne trebalo određeno vreme provodi na obuci, i vršenju dužnosti pod zastavom Republike Srbije. Možda je momenat da se vratimo principu služenja otadžbini, uz neke promene i prilagođavanja opasnostima koje postaju izvesnije i pogubnije od oružanog sukoba.

Naravno nakon građanskog rata devedestih, pa sukoba sa NATO paktom bilo je sasvim prirodno i potrebno da sistem odbrane doživi određene promene. Budući da iz navedenih sukoba nismo izašli kao pobednici, očekivano je i da tu reformu učinimo i po meri nekih kojima opšti interes građana Srbije nije neki visoki kriterijum pri odlučivanju.

Takođe, treba biti svestan i finansijske podloge koja je u pitanjima vojnim uvek značajna, pa makar vojsku samo hranili i oblačili. Pa ipak.  

Rekavši to sve, bez potrebe da budem vojni fanatik niti da omladinu dovodim u red, sklon sam da verujem da smo propustili da dužnost kao pojam i princip držimo u sistemu vrednosti i sistemu odbrane, jer je mogao dobro da nas posluži kada dođe vreme kao što je pandemija.

Ljudi koji ne mare za lični interes do cene života uz ograničenja zdravog razuma, poznaju i povinuju se lancu komande su vojnici. Oni mogu po potrebi biti borci, lekari, inžinjeri, spasioci itd... Pitanje je samo šta vam treba. Naravno da vam treba neki broj boraca, lekara i inžinjera, ali zašto bi pri zdravoj pameti u svetlu opšteg stanja u svetu propustili da nekoliko hiljada mladića godišnje obučite da se bore protiv poplava, pandemija, i drugih nesreća koje će tek uslediti.

Zemlja sa takvom slobodarskom tradicijom, sa slavnim pobedama, žrtvama, porazima trebalo je da zna bolje nego da radi trenutnih spoljnih pritisaka podvije rep, suspenduje vojni rok i krene sa nizom pajaca na mestu ministra odbrane. Građani te zemlje trebalo bi da znaju za bolje nego da zarad ličnog konfora odahnu kad shvate i da ono malo vremena koje treba posvetiti nekom opštem cilju nije obavezno. 

Naravno, desile su nam se i mnogo dramatičnije i gore stvari pa nikom ništa. Zato treba gledati u budućnost i verovati da u sistemu odbrane Republike Srbije treba da bude obučenih mladića za potrebe elementarnih nepogoda, pandemija, drugih nesreća i naravno svih onih profila koji već postoje. 

Neka mladići sa ponosom čuvaju živote, noseći, lečeći, informišući, gradeći i radeći. Najpre u Srbiji, a ako se pokaže delotvorno i u drugim državama gde živi srpski narod, i šire u svrhu humanosti, diplomatije i povoda koje sada ne možemo ni da naslutimo.  

Neka u tome budemo prva vojska sveta. A ne bi nam bio prvi put da smo vojno u nečemu prvi. Prvi sa četama za različite namene. Tu bi se najpre na fizički najsposobnijima i najjačima među nama vratio opšti interes kao vrednost, sloboda kao ideal i moral kao snaga u svim i svakakvim okolnostima.