Ruski portal: Pronađeno rešenje za NIS koje bi moglo da zadovolji i Moskvu i Beograd

O čemu je reč i zašto bi ovaj kompromis mogao imati velike geopolitičke posledice za čitavu Istočnu Evropu?

NIS (Naftna industrija Srbije) najveća je naftna kompanija u Srbiji, ukazuje se u tekstu. U njenom sastavu nalazi se jedina velika rafinerija nafte u zemlji, u Pančevu kod Beograda, mreža benzinskih stanica, kao i niz gasnih i naftnih sredstava, prenosi Danas.

Od te rafinerije zavisi gotovo čitavo srpsko tržište benzina i dizel-goriva. Krajem 2000-ih Srbija je odlučila da privuče velikog stranog partnera kako bi modernizovala nasleđe iz jugoslovenskog perioda. Kontrolni paket u NIS-u prodat je Gaspromnjeftu. Ruska kompanija uložila je milijarde evra u modernizaciju rafinerije u Pančevu: izgrađena su postrojenja za hidrokreking, unapređeni su ekološki standardi i uvedeni evropski standardi goriva.

Dugo je šema rada izgledala ovako: ruska nafta i druge vrste dopremale su se morem do hrvatske luke Omišalj, zatim naftovodom JANAF (Adria) stizale u Srbiju, prerađivale se u Pančevu, a gotova goriva distribuirala širom Balkana.

Posle početka agresije na Ukrajinu i uvođenja širokih sankcija ruskoj energetici, NIS se našao u sivoj zoni.

Formalno, Srbija se nije pridružila sankcijama protiv Rusije, ali su ključni akcionari kompanije – "Gasprom njeft“ i „Gasprom“ – dospeli pod američke i evropske restrikcije.

Banke su postale opreznije, a svaka operacija vezana za udele ruskih kompanija izazivala je dodatna pitanja partnera.

Prelomni trenutak nastupio je 2025. godine. Sjedinjene Države uvrstile su NIS na spisak sankcionisanih subjekata i nekoliko puta odlagale kako bi Beograd i Moskva pronašli izlaz: ili povlačenje ruskog kapitala, ili pomirenje sa obustavom rada rafinerije.

Kada je istekao još jedan "grejs period“, hrvatski operator JANAF obustavio je transport nafte ka Srbiji, a evropske banke prestale su da obavljaju plaćanja. Rafinerija u Pančevu morala je da obustavi rad i pređe u režim čekanja. Za Srbiju je to značilo jedno: zemlja je bila primorana da se hitno prebaci sa sopstvene proizvodnje goriva na uvoz.

Benzinske pumpe nisu ostale prazne, ali su troškovi goriva i logistike naglo porasli, a zavisnost od suseda, pre svega od Mađarske, postala je očigledna.

Pred Beogradom se pojavila dilema: šta dalje?

Ostaviti stanje kakvo jeste značilo bi živeti sa zaustavljenom rafinerijom, skupim uvoznim gorivom i stalnim rizikom problema u energetici.

Nacionalizacija NIS-a, odnosno otkup udela od ruske strane, značila bi potragu u već napregnutom budžetu za milijardama dolara – ne samo za otkup rafinerije, već i za njenu dalju modernizaciju (prilagođavanje neruskim sortama nafte), nabavku same nafte i servisiranje dugova. Pored toga, to se ne može učiniti jednostavnim oduzimanjem ruske imovine.

- Srbija mora da poštuje svoje obaveze - naglašavao je predsednik Rusije Vladimir Putin.

Treća opcija bila je pronalaženje novog velikog akcionara iz EU – nekoga koga bi Moskva, Vašington i Brisel smatrali prihvatljivim, a ko bi istovremeno odgovarao Beogradu i ne bi pretvorio Srbiju u dodatak tuđim interesima. Upravo na toj trećoj opciji pojavio se mađarski trag, naglašava ruski portal.

Mađarska opcija: zaštitnik unutar EU, i nije neprijatelj Rusije

Opcija da mađarska naftna kompanija MOL, koja se pojavila u novembru, preuzem ruski udeo u NIS-u za Srbiju izgleda gotovo idealno.

Pre svega, reč je o velikoj regionalnoj kompaniji iz zemlje EU koju je teško svrstati u "neprijateljski tabor“. Za Vašington i Brisel to je sasvim prihvatljiv kupac: ruski udeli odlaze, NIS prestaje da bude "ruska imovina“ – i sankcioni pritisak može da se ublaži.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je 17. decembra da se proces pregovora između ruske strane i „jedne velike kompanije“ o prodaji kontrolnog paketa akcija NIS-a „približava kraju“. Teško je ne videti u toj izjavi direktan nagoveštaj na MOL.

Drugo, Mađarska i Srbija već dugo imaju posebne odnose. Orban i Vučić javno pokazuju bliskost stavova, a Budimpešta očigledno nije raspoložena da Beograd pretvori u izlog antiruske politike. To je važno za Srbiju: ona želi da se oslobodi sankcionih rizika, ali da ne spali mostove ni sa Moskvom ni sa Briselom.

MOL ume da upravlja rafinerijama, da ih modernizuje i uklopi u regionalnu mrežu snabdevanja. Za NIS je to šansa ne samo da opstane, već i da se uključi u veći klaster. I konačno, Mađarska je za Srbiju i svojevrsni "zaštitnik unutar EU“.

Budimpešta se tradicionalno sukobljava sa Briselom, ali ostaje u Uniji i ume da izbori posebne režime. Istovremeno, Mađarska se ne pretvara u otvorenog protivnika Rusije – što znači da Srbija može da nastavi svoju višesmernu politiku.

Da bi se razumelo šta Mađarska dobija ovim dogovorom, treba se podsetiti kako je organizovan njen naftni sektor.

U središtu sistema nalazi se kompanija MOL i dve ključne rafinerije: Danube refinery u Sazhalombati kod Budimpešte (oko 8 – 9 miliona tona prerade godišnje) i Slovnaft u susednoj Slovačkoj, u Bratislavi (još oko šest miliona tona godišnje).

Obe rafinerije su istorijski prilagođene ruskoj nafti tipa Urals, koja stiže južnim krakom naftovoda Družba. Dodatne količine i neruska nafta stizale su preko Jadrana istim sistemom JANAF/Adria, ali je ruski cevovod bio osnovni.

Mađarska sama proizvodi malo nafte, ali zato aktivno prerađuje i sopstvenu i uvoznu sirovinu i trguje proizvedenim naftnim derivatima. Rafinerije Danube i Slovnaft snabdevale su ne samo domaće mađarsko tržište, već i izvozile dizela i benzina u susedne zemlje: Slovačku, Rumuniju, Srbiju, delimično Ukrajinu i druge države regiona.

Posle početka invazije punog obima na Ukrajinu, EU je uvela embargo na rusku naftu i naftne derivate koji se dopremaju morem.

Za zemlje koje zavise od naftovoda "Družba“ napravljen je izuzetak: Mađarska i Slovačka dobile su pravo da i dalje kupuju rusku naftu putem cevovoda, uz ograničenja u pogledu reeksporta proizvoda.

Budimpešta veoma ceni taj izuzetak. Orban je otvoreno blokirao i razvodnjavao pakete sankcija EU, izboreći odlaganja i posebne režime za Mađarsku, uz obrazloženje da zemlja nema izlaz na more, a prilagođavanje rafinerija drugim vrstama nafte je skupo i dugotrajno.

Međutim, problemi su se ipak gomilali. Politički pritisak se pojačavao. Svaki novi paket sankcija pokretao je rasprave: da li je došlo vreme da se obustavi i cevovodna nafta? To mađarski model čini hronično rizičnim. U takvim uslovima logično je tražiti način za diversifikaciju i sirovina i tržišta. Kupovina NIS-a gotovo savršeno se uklapa u tu strategiju.

 Ceo tekst pročitajte na sajtu Danasa.