Pre 100 godina rodio se Tuđman - BILO BI BOLJE DA NIJE

Kako piše index.hr, mladi Franjo Tuđman bio je član Komunističke partije i NOB-a te je nakon rata dogurao do čina generala majora u JNA. Izbačen je iz Partije i smenjen s pozicije direktora Instituta za istraživanje radničkog pokreta zbog nacionalizma, a kasnije je završio i u zatvoru. Krajem 1980-ih putuje u inostranstvo i stvara veze u emigraciji, a na prvim demokratskim izborima 1990. pobeđuje njegov HDZ. Tuđman postaje predsednik i vodi Hrvatsku u procesu proglašenja nezavisnosti i kroz rat. Umire od raka 1999. godine.

Ostvarenje "tisućljetnog" sna postalo noćna mora - To je sažeta i suva biografija jednog od najkonzekventnijih hrvatskih političara 20. veka. Tuđman je u jednom trenutku svog života postao opsednut idejom "hrvatske države", stvorivši i mitologiju o "tisućljetnom snu", a rezultat koji je isporučio bliže je noćnoj mori. Hrvati bi kao narod možda bolje prošli da nije bilo Tuđmana, da se nikad nije rodio, a isto vredi za Republiku Hrvatsku.

Ključni mit o Tuđmanu je da je on stvaralac nezavisne hrvatske države, da je on ostvario ono o čemu su naraštaji sanjali. Činjenica je da su nakon pada komunizma u istočnoj i jugoistočnoj Evropi države nastajale poput gljiva posle kiše.

Pravi uspeh bi bio postići raspad Jugoslavije bez rata i ostvariti ideju nezavisne Hrvatske uključivanjem, a ne isključivanjem njenih građana srpske nacionalnosti. Tuđman nijedno nije uspeo, a samo za prvo se može reći da je donekle pokušao. Još gore, tokom svoje vladavine se pokazao kao predsednik nesposoban za mir i demokratiju, njemu je odgovaralo vanredno ratno stanje u kojem je mogao delovati autoritarno, što je ostao njegov osnovni habitus do samoga kraja.

Iako se pravio da je demokrata, Tuđman je do kraja u sebi zadržao crtu staljinizma, koja se izražavala kroz špijuniranje političkih protivnika i novinara, vođenje kampanja protiv spoljnih i unutrašnjih neprijatelja itd. Najjasnije se to videlo u njegovoj kadrovskoj politici, u kojoj je uvek insistirao na lojalnim stranačkim kadrovima, a ne sposobnim ljudima.

Tako je i došlo do toga da se oko Tuđmana okupe ustaše i udbaši, dva glavna kadrovska bazena iz kojih je crpio svoje okruženje. Ne treba zaboraviti ni sve one članove Saveza komunista koji su 1990. masovno pretrčali u HDZ, pokazavši se kao besramni prevrtljivci. To je bila Tuđmanova ekipa koja je onda stvorila Republiku Hrvatsku na svoju sliku i po svojim kriterijumima.

Jedan od tih kriterijuma je bila pljačka narodne imovine. Socijalistička Hrvatska bila je jedna od najrazvijenijih republika u srednjoj i istočnoj Europi te je imala izvrsnu industrijsku i ostalu bazu na kojoj se mogla dalje uspešno razvijati. Tuđman i HDZ su se na takvu Hrvatsku spustili kao jato skakavaca i ekonomski je opustošili, pa je danas na začelju Europske unije, iza zemalja koje su nekad zavidele slobodi i standardu Hrvata.

"Hrvatska da, ali kakva?" pitao se svojevremeno Vlado Gotovac. Tuđmanov odgovor na pitanje "Ali kakva?" glasio je: nacionalistička, uskogrudna, malograđanska, zatvorena, patrijarhalna i klerikalna Hrvatska. I danas živimo taj odgovor.

No možda najgora stvar koju je Tuđman uradio Hrvatskoj i Hrvatima je što ih je uverio da je "hrvatska država" jedini i najvažniji kriterijum svega. Da ne postoje veće vrednosti od toga. To je onda omogućilo civilizacijski sunovrat u kojem živimo jer se svako nazadovanje, lopovluk i štetočinstvo mogu opravdati pozivanjem na svetu "hrvatsku državu".

Zato bi bilo bolje da se Tuđman nikad nije ni rodio. Bez njega je Hrvatska mogla imati šansu.

Gordan Duhaček