Kamere na svakom ćošku i ugrožavanje privatnosti: Kako se reguliše video nadzor u Srbiji?

Od kupovine kamera za prepoznavanje lica za škole do stanara koji mogu uživo da posmatraju ulaz u svoju zgradu na TV-u, stručnjaci za BIRN kažu da se samim tim često krši Zakon o zaštiti podataka o ličnosti i Zakon o privatnom obezbeđenju.

Ovi zakoni su na snazi u Srbiji već nekoliko godina, ali se često ignorišu.

Pravnica sa sertifikatom u oblasti zaštite ličnih podataka Mila Kisić ističe da je jedan od najčešćih problema nepravilno postavljanje kamera ili njeno postavljanje bez prethodno urađene procene rizika i plana bezbednosti.

Neselektivno nabavljanje video nadzora

Prema Zakonu o privatnom obezbeđenju iz 2018. godine u Srbiji, pre postavljanja sistema za obezbeđenje, u koje spada i video nadzor, kompanija mora da sprovede procenu rizika i izradi plan bezbednosti.

Međutim, analiza javnih nabavki pokazuje da čak i javne institucije i firme još uvek raspisuju tendere za procenu rizika tek pošto su već nabavile opremu za obezbeđenje.

Među njima je i kompanija Infrastruktura železnice Srbije, koja je 2022. godine raspisala tender za usluge obezbeđenja na novoj brzoj liniji Beograd – Novi Sad. Kada su ponuđači pitali da li je sprovedena procena rizika, kompanija je odgovorila da će to učiniti u toku godine, pokazuje dokumentacija objavljena na Portalu javnih nabavki.

Stručnjak za bezbednost Mladen Raonić ističe da firme često obezbeđenje uvode nasumično i bez procene, dok se oprema naručuje paušalno.
Čak i kada kompanije urade procenu rizika i izrade plan bezbednosti, Raonić kaže da često ukrašavaju ili izostavljaju informacije.

Ipak, čak i takve procene i planovi ispunjavaju standarde koje je postavilo Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Procene rizika sprovode licencirane kompanije sa bar jednim zaposlenim koji ima odgovarajuću licencu MUP, a neke firme imaju i licencu za uvođenje bezbednosnih sistema.

Ovo je međutim rizična praksa, kaže Raonić, jer onda ove kompanije mogu da navedu da treba nabaviti opremu, za kojom zapravo ne postoji realna potreba, kako bi zaradile više novca.

Zakon takođe navodi da privatna oprema za obezbeđenje "ne sme da se koristi na način koji narušava privatnost drugih", da obaveštenje o video nadzoru mora da bude jasno istaknuto u prostoru koji je pod kamerama i da firme moraju da omoguće pristup podacima na zahtev osoba čiji se podaci prikupljaju. Međutim, to nije uvek slučaj.

Ranije ove godine, BIRN je identifikovao desetine javnih preduzeća, institucija, opština i škola koje su nabavile kamere sa mogućnostima prepoznavanje lica uprkos tome što je prikupljanje biometrijskih podataka dozvoljeno samo u najizuzetnijim slučajevima.

Kisić ističe da pri korišćenju video nadzora često dolazi do zloupotreba, poput neovlašćenog preuzimanja i deljenja snimaka, ali i korišćenje video zapisa u svrhe koje nisu prvobitno predviđene.

- Iako je video nadzor koristan alat za zaštitu imovine i lica, njegova njegovo protivpravno korišćenje može ozbiljno da ugrozi privatnost podataka o ličnosti i zato je od suštinske važnosti da svi rukovaoci pažljivo planiraju, implementiraju i nadziru sisteme video nadzora, kako bi bili sigurni da osim što štite svoje poslovanje, štite i prava pojedinaca na privatnost - ističe ona.

Ceo BIRN-ov tekst čitaje OVDE.