Grad zamenili selom i nemaju nameru da se vraćaju

Sada svakoga dana putuju do posla u Prokuplju, u jednom pravcu dvadesetak kilometara, ali kažu da im nije teško, jer su konačno našli mir. Svakog jutra Slobodan ustane u pet časova, namiri životinje koje imaju, popiju kafu, spreme se i idu na posao. Nakon toga se vrate u svoj mali raj.

- Sem dece, za grad nas ništa ne veže, a njima je vreme da se osamostale - dodaje naša sagovornica, kojoj život na selu nije bio poznat i još uvek uči.

To najbolje pokazuje njena bašta, u kojoj se povrće nikakvim hemikalijama ne prska, već je preko fejsbuka saznala kako može da ima proizvodnju, a da se ničim ne tretira.

- Prvo se stavlja seno, pa stajsko đubrivo, pa opet seno i na kraju posedi se biljka. Manje je korova. Tokom godine dodajem kompast koji sami pravimo od organskih ostataka - objašnjava Ivana i dodaje da im nije važan kvantitet, već kvalitet.

A sve je krenulo kada su pre desetak godina kupili kuću u ovom selu, jer su želeli da negde idu vikendom. Počeli su da dolaze vikendom, sređivali, ali je onda Slobodan kupio kozu i krenuo da sve češće bude u selu. Od jedne koze, došli su do 15 trenutno računajući i jariće.

- Ništa ne prodajemo, nekako mi žao, mada ih je već mnogo - priča nam Slobodan.

On je zadužen za životinje, pa i za mužu koza. Uči da pravi sir i za sada mu dobro ide. Doduše, količina je tek dovoljna za njih i prijatelje koji ih posete, jer koze imaju jariće.

- Za mene je ovo savršen život. Imam selo, ali je daleko i godinama sam maštao da na ovaj način promenim život. Nemojte misliti da je život na selu dosadan, jer ima puno toga da se radi, a imamo i mlade komšije sa kojima se družimo. Stalno nam dolaze i prijatelji - objašnjava Slobodan.

I zaista su se super snašli u potpuno drugačijim uslovima života. Čak su po prvi put nalegli i kokošku, pa sada imaju i piliće koji slobodno šetaju po dvorištu. Tu su psi i mačke i sve je prirodno, nenametljivo, sasvim opušteno. Česti gosti su im prijatelji sinova, koji rado dolaze u njihov dom.

U Prokuplju je sve više onih koji maštaju, ili čine korake da se vrate u neko od obližnjih sela. Stankovići imaju sreću da im je asfalt skoro do kuće, pa je i zimi lakše da se živi u ovakvoj sredini. Za neke druge to je najveća prepreka. Dakle, sigurno bi se još mnogi vratili, ili nastanili u skoro napuštena sela oko Prokuplja, ali treba barem da se obezbede putevi kojima će ti isti ljudi lakše dolaziti do grada.