Piše Goran Kaluđerović: Širšaja nebes

Kao revnosni birokrata, s rođakom dolazim prvi na predviđeno mesto okupljanja. Kako pristižu i drugi putnici, iz njihove neposrednosti u međusobnom opštenju zaključujem da im ovo nije prvo putovanje i da su povezani i na druge načine. Žamor putnika mi govori o uzbuđenosti pred putovanjem. Upoznajem se s devojkom pored koje dobijam mesto za sedenje. Kaže da priprema pravosudni ispit i da je čeka radno mesto u jednoj „značajnoj instituciji“ čije ime ne obelodanjuje.

Tajanstvenost je izraz nepoverenja. Razumem je. Pita me da li sam već bio na Kosovu i Metohiji, i na moj odrečan odgovor, kaže mi da ću i sam videti razliku između dela severno od reke Ibar i onog južno od Ibra. Dodaje da joj je najlepši grad Prizren koji opisuje kao lepu devojku u starim haljinama. I kada joj skineš haljine ona je i dalje lepa. Pretpostavljam da je pod haljinama mislila na nekontrolisanu i divlju urbanizaciju. Kroz prozor, u mraku naslućujem svetla udaljenih mesta. Brujanje mašine autobusa kao mantra, uspavljuje.

Pred zoru, neformalni vođa puta ukazuje nam na potrebu da pripremimo lične karte izdate u Republici Srbiji i da je to jedini dokument s kojim možemo ući na Kosovo i Metohiju. Pasoši i druga dokumenta se ne priznaju. Autoprevoznik iz Kosovske Mitrovice obezbedio je prijatan autobus. U ranim jutarnjim satima dolazimo na tzv. administrativni prelaz na kojem nam pregledaju dokumenta. Jedna putnica nema traženu dokumentaciju i ne dopušta joj se da uđe na Kosovo i Metohiju. U znak solidarnosti još dve dame napuštaju autobus i čekaju prvi koji bi ih vratio u Novi Sad. Svanulo je kada smo došli na autobusku stanicu u Kosovskoj Mitrovici i prešli u autobus s kosovskim registracijama. Da li je u pitanju predostrožnost zbog moguće netrpeljivosti prema vozilima sa srpskim oznakama ili su u pitanju drugi razlozi, nisam dobio odgovor.

U autobusu nam se obraća dama koja se predstavlja kao bivši ambasador pri UNESKU, koja je, kako sama kaže, po kazni premeštena u jednu afričku zemlju. Naglašava kako se vodila teška borba za stavljanje manastira na Kosovu i Metohiju na listu Svetske kulturne baštine i kako se uspelo da sa na pomenutoj listi nađu Pećka patrijaršija, Visoki Dečani, Crkva Bogorodice Ljeviške i Gračanica, i preko toga, da pomenuti manastiri ne podpadnu pod nadležnost kosovskih institucija. Utisak koji na putnika ostavljaju Kosovo i Metohija jeste predivna priroda koju ljudska nemarnost sistemski uništava. Uz put gledamo razbacano smeće i prostornu neuređenost.

Prvi manastir koji obilazimo je Pećka patrijaršija. Manastir je opasan visokim zidom s pirg kulom ispred kojeg je postavljena kućica s milicijom. Ulazimo kolektivno u portu manastira čije zdanje izaziva divljenje na prvi pogled. Manastir ima jedinstven krov s tri kubeta, tri crkve, zajedničkom pripratom i s južne strane dozidanom crkvom Sv. oca Nikolaja. O značaju manastira govori nam monahinja s blagošću i jednostavnošću u kazivanju koja potpuno zaokuplja pažnju slušalaca. Zapala mi je za oko njena ručno pravljena obuća i imao sam utisak da takva obuća može samo toj ženi pripadati, čineći tako sklad s unutrašnjom smernošću. Priprata izaziva divljenje. Oslikana je predstavama arhiepiskopa i patrijarha, kao i crkvenim kalendarom od 365 događaja i svetaca, koji spadaju u najlepša slikarska ostvarenja iz 16. veka.

Uz zidove priprate postavljene su kamene ploče na kojima su sedeli crkveni poglavari prilikom održavanja značajnih crkvenih skupova. Iz priprate se ulazi u tri crkve. Crkva Svetih apostola koju je podigao naslednik Svetog Save na tronu srpskih arhiepiskopa, Arsenije I, čije se mošti nalaze u manastiru Ždrebaoniku kod Danilovgrada, a u samoj crkvi se nalazi sarkofag arhiepiskopa Sv. Save II (1263-1271), Sv. Joanikija I (arhiepiskop 1337-1346, patrijarh 1346-1354), Sv. Nikodima, arhiepiskopa srpskog (1316-1324). U hramu se nalazi i mermerni tron na kojem su vekovima ustoličavani arhiepiskopi i patrijarsi Srpske Crkva. U nekom kutku unutrašnjeg bića titraj.

Sa severne strane crkve Svetih apostola je crkva Svetog Dimitrija s freskama iz 14. veka, dok se s južne strane crkve Svetih apostola nalazi crkva Bogorodice Odigitrije Putevoditeljice u kojoj su freske dobro očuvane i gde se nalazi Bogorodičin tron, bogato izrezbaren i pozlaćen. Sa spoljne, zapadne strane je crkva Svetog Nikole gde mi se učinio zanimljivim ciklus fresaka koje su ilustrovale život Svetog Nikole, njegova čuda, među kojima je i ono o vraćanju vida Svetom Stefanu Dečanskom. Sam ikonostas je iz vremena kada je crkva zidana. Nakon razgledanja, monahinje manastira iznose osvežavajuća pića, kafu i neizostavno rakiju koju su same pekle.

Na pitanje poklonika da li imaju problema s Albancima, starija monahinja smerno odgovara: „Ne, ne, ne treba to tako... nije bilo problema“. Novozavetni pomiriteljski duh pravoslavne hrišćanke dolazi do izražaja. Izražava radost što je prethodnog dana u Patrijaršiji bio srpski patrijarh Porfirije. Ja tugu što ga nisam zatekao. Patrijarh srpski, kolega iz studenskih dana ostao mi je u najlepšem sećanju. Za nama ostaju miris tamjana, udaljena zvona. S nama putuje miris sveća, uvukao se u odeću.

Put nastavljamo do manastira Visoki Dečani. Pre dolaska do manastira gledamo uređene vinograde i obrađena polja za koja nam rekoše da pripadaju manastiru. Ispred samog manastira nalazi se više vojnih borbenih kola KFOR-a. U ime cele grupe neformalni vođa puta predaje lične karte na ulazu u manastir. Zastajem opčinjen lepotom. Manastir je sagrađen u prvoj polovini 14. veka, od dvobojnog, u naizmeničnim redovima ređanog kamena gde se prožimaju elementi zapadnog romaničkog i istočnovizantijskog stila.

Glavni neimar bio je majstor Vito Kotoranin. U priprati manastira čitam o njegovoj istoriji i pokušavam da razumem poriv moći kojom Stefana Dečanskog oslepljuje otac a kasnije ubija sin. Čuda o vraćanju vida Stefanu Dečanskom ne doživljavam na isti način kao vernici. Pre mi se čini da vraćanje vida ima jedno simboličko značenje ali to tumačenje izgleda mi sada suvišnim. Mošti svetog kralja Stefana Dečanskog poslednji put su presvučene 1964. godine u odeću koju je sašio tadašnji episkop a kasnije patrijarh srpski Pavle.

Nekako mi se čini da su se na sudbini manastira najpotpunije izražavali odnosi između Albanaca i Srba. Kada je manastir 1903. godine zahvatio požar Albanci su ga spasili da ne bi skroz izgoreo. Vek kasnije o ugroženosti manastira od Albanaca govorio je tadašnji senator a sadašnji predsednik SAD Džo Bajden u Senatu. Trljam oči...

Put nastavljamo u Veliku Hoču, enklavu u kojoj žive Srbi. U centru sela dočekuje nas dečak koji mi se obraća s „gospodine“. Pitam ga kako se zove i dobijam bezazlen dečiji odgovor: „Zovem se Tomislav a zovu me Tomo“. Dečija bezazlenost me potpuno raznežila. Izražavam potrebu da odemo do prve prodavnice i kupim mu šta želi. Dečak odbija. „Ali, insistiram na tome“, kažem mu. A on me pita: „Šta Vam to znači insistiram?“. Kažem da bi mi bilo značajno da kupi šta god hoće. U prostoriji od nekih dvadesetak kvadrata, adaptiranoj za potrebe trgovine, za pultom stoji prodavačica, a u ćošku dvojica meštana razgovaraju. Tomo bira najmanji čips i na moju primedbu „Pa zar samo to?“ odgovara da mu ništa više nije potrebno. Možda je ovo i najupečatljiviji primer kulturološke razlike koju proizvodi sredina i gde je skromnost, u ovom slučaju, vrlina, uslov za jedan bogat život. Tomo samo želi da igra fudbal i da uživa u svom detinjstvu, bitno osujećenom činjenicom da živi u omeđenom prostoru.

Nastavnica iz obližnje škole pokazuje nam spomenik s ugraviranim imenima na desetine ubijenih pripadnika srpske nacionalnosti u periodu od dve godine 1998-1999. Da se ne bih ogrešio o bilo koju nevinu žrtvu ne govorim o njihovom tačnom broju ali bol navire zbog same činjenice da je ugravirano ime i šesnaestogodišnjeg dečaka. Pa zar je to dete moglo nekome nešto skriviti? Osećanje tuge iz Velike Hoče onespokojava prisutne, dok vodič govori da su žitelji enklave na to gotovo oguglali. Prvi dan putovanja se završava dolaskom u manastir Draganac. Monaštvo manastira priređuje posnu večeru i izražava neskriveno zadvoljstvo našim dolaskom. Prvi put u životu spavam u manastirskim konacima. Tonem u san opijen pomešanim osećanjima ali spokojan. Slutim svet u kojem postoji mir.

Nastaviće se

Goran Kaluđerović, doktor političkih nauka