"Dara iz Jasenovca" neuspeli pokušaj filma na temu genocida

U većem delu srpske javnosti postoji netačno uverenje kako se za vreme „mračnog titoističkog perioda“ nije smelo govoriti o genocidu nad Srbima u NDH, o logoru Jasenovac, te kako se niko nije setio da i nekim igranim filmom dočara sudbinu logoraša najmonstruoznijeg logora na tlu Evrope tokom Drugog svetskog rata. Sve i da poverujemo da je ova tvrdnja tačna, iako nije, ali to je sasvim neka druga priča, postavlja se pitanje šta smo napokon dobili posle 75 godina, kako vole da kažu režimski apologeti, medijskog mraka i ćutnje o ovoj važnoj istorijskoj temi.

Dobili smo osrednje filmsko ostvarenje, neki kažu isplagirano, koje suštinski ne govori ništa o tome kako je i zašto došlo do toga da oko 700 hiljada ljudi strada na najužasnije moguće načine usred 20. veka. Ovaj film bi imao smisla da je neki deseti po redu već snimljenih na tu tematiku, ali ako, kako se već tvrdi, je prvi, onda je publika, a pogotovo strana, trebalo da dobije daleko više.

Tito i socijalistička vlast nisu štedeli novac da od „Sutjeske“ i „Neretve“ naprave spektakl i da svetu pošalju poruku o natčovečanskoj borbi jugoslovenskih partizana sa daleko nadmoćnijim neprijateljem. Nije se štedelo ni na glumačkoj postavi, pa smo na domaćem filmskom platnu mogli pratiti Jula Brinera, Ričarda Bartona, Irenu Papas, Sergeja Bondarčuka, Franka Nera...i druge.
Dakle, „Dara iz Jasenovca“ je trebalo da bude filmski spektakl, koji će prikazati razvoj fašističke ideologije u Hrvatskoj i korene mržnje prema Srbima, a ne da bude poluslešer film koji pokazuje ubistva i mučenja radi ubistava i mučenja, jer to dobro prolazi kod publike. Ako već nije bilo sredstava, jer je režimu kultura „deveta rupa na svirali“ i jer je novac potrebniji za razne koruptivne poslove, ako nije bilo adekvatnog glumačkog kadra da iznese priču, onda nije ni trebalo ulaziti u ovakav poduhvat i brukati se pred svetom.

Kakva je to priča o NDH i Jasenovcu bez Pavelića, bez Stepinca, bez Nemaca? Kakva je to priča o Luburiću ili fra Majstoroviću, koji se pojavljuju u filmu kao sporedni likovi gde dobijamo odgovor da se Srbi ubijaju samo zato što su Srbi?
I onda, naravno, dobijamo kritike iz sveta da je film propaganda, jer sem scena nasilja ne dobijamo ništa. Kako će neki Teksašanin, Andaluzijac, Bavarac, Velšanin, recimo, da shvate film, kada nemaju nikakvu istorijsku pozadinu? Kao da su ljudi u Jasenovcu ubijani iz zabave, a ne kao proizvod ideologije fašizma i nacizma i religije.

Ako je ovo prvo filmsko ostvarenje na temu genocida, kako tvrde, onda je film trebalo započeti proglašenjem NDH i donošenjem rasnih zakona, sa mnogobrojnim likovima koji su učestvovali u kreiranju atmosfere straha i mržnje, a paralelno pratiti priču jedne srpske porodice koja zahvaljujući tome dospeva u Jasenovac i preživljava strahote tog logora. Ovako, imamo manje-više statičnu radnju, na momente i dosadnu, a kako vidimo ni sama glavna junakinja filma nije u potpunosti centralni lik priče.Film je morao biti dugometražni istorijski spektakl. Tekst scenarija, odnosno, reči likova u filmu morale su biti daleko jače, ubedljivije da se urežu u pamćenje publike. Dijalozi su veoma plitki, nemaju drugu poruku sem da izazovu negativnu emociju.

Zatim, čini se da je motiv naručioca filma bila mržnja, te je, shodno tome, izostavljena poruka da nisu svi Hrvati ustaše. Nema spone koja spaja zavađene narode, a to su, u prvom redu, bili jugoslovenski partizani. Nema nijednog Hrvata antifašiste, a i njih je bilo poprilično u Jasenovcu, koji su, takođe, stradali od ustaške ruke. Nema, kao u Zafranovićevom filmu „Okupacija u 26 slika“, nekog Hrvata koji će pred smaknuće da kaže „Ja jesam Hrvat, ali nisam sa vama“, što bi poslalo snažnu poruku. Doduše, na samom početku filma vidimo Hrvaticu koja usvaja ostavljeno srpsko dete, ali ona ubrzo, usled brojnih zločina, pada u zaborav i ne pojavljuje se više.
Dakle, izostavljena je poruka pomirenja i oprosta i ostavljen prostor za dalju mržnju i međusobna ubijanja. Svaki kvalitetan film mora imati neku univerzalnu poruku. Ovako, sve ostaje na nivou lokalnih animoziteta, podela, mržnje. I nije bilo potrebno praviti film posle kojeg zavađene strane i dalje ne mogu sesti za sto i razgovarati o zajedničkoj budućnosti. Neprijatelji Srba nisu Hrvati, ni neprijatelji Hrvata nisu Srbi, već im je zajednički neprijatelj ideologija „krvi i tla“ urezana u religiju i kapitalistički sistem. Izgleda kao da se publika priprema da bude zadovoljna tek kada se dogodi novi Jasenovac, samo sa obrnutim ulogama.

Kad, recimo, Jevreji snimaju filmove o Holokaustu, oni nisu usmereni prema Nemcima, već prema nacizmu kao ideologiji koja se, igrom istorijske sudbine, najviše zapatila među nemačkim narodom.
Naravno da se film o genocidu ne može ispričati bez scena nasilja, ali one ne treba da budu svrha filma, već sredstvo da se čovečanstvo zapita do čega mogu dovesti politike nacionalizma, religijskog fanatizma i slepog držanja tradicionalnih oblika svesti. 

Sam film ipak nije propaganda, kako ga pojedini kritičari predstavljaju u svetu, on je samo jedan neuspeli amaterski pokušaj realizacije jedne od najtežih istorijskih tema – Holokausta.
Postavlja se pitanje, zašto realizacija filma nije poverena nekom stranom iskusnijem reditelju i scenaristi, koji znaju kako se prave istorijske filmske priče. Naravno, niko normalan ne spori da su se zverstva prikazana u filmu zaista i događala u realnosti, ali je veliki problem kako ih na adekvatan način plasirati u svet. Očigledno je da u srozanoj srpskoj kinematografiji ne postoji takva ličnost koja bi umela to da izvede. Kod nas se glumci i reditelji, nažalost, kale na niskobudžetnim filmovima i serijama treće klase, koji zadovoljavaju najniže porive publike.

Zato je opšti utisak da je „Dara iz Jasenovca“ snimljen samo da bi se reklo kako je srpski vlastodržac, navodno, prvi u istoriji naručio film na temu Jasenovca, ali kako i sve čega se dohvati on i njegova ekipa, pretvori u farsu, falsifikat, fušeraj, tako i „Dara iz Jasenovca“ ostaje samo neuspeli pokušaj da se na jednu tako važnu temu napravi dostojan film koji će pamtiti generacije, kao što se i danas pamte i „Sutjeska“ i „Neretva“.