To nam je SNS sistem vrednosti dao: Školska godina tek počela - a nasilja NIKAD VIŠE

Vršnjačko nasilje u Mladenovcu, Novom Sadu, Pančevu, Beogradu… Nasilnici su rođeni pre devet, deset godina u vreme kada je SNS već preuzeo sve poluge vlasti u Srbiji, i odrastaju ne znajući za drugi sistem vrednosti od onog koji nam naprednjaci na čelu sa Aleksandrom Vučićem nameću.

Uzalud vlast sada daje još 55 miliona dinara za suzbijanje vršnjačkog nasilja. O tome je trebalo razmišljati pre više od 12 godina, a ne da se svi iz vladajućih struktura, od mesne zajednice do Vlade, ponašaju po principu "ne može mi niko ništa". Sada nam ubrzanim koracima stižu na naplatu organizovani kriminal, vaspitavanje kroz "Elitu", vređanje i fizički napadi svih onih koji drugačije misle od SNS-a i njihovih poslušnika.

Ma koliko mi mislili da deca to ne vide i ne razumeju, grešimo. Deca dobro znaju da su dečaci i devojčice čiji su roditelji povezani sa vlašću - bogati, mogu da se ponašaju po tom istom principu "ne može mi niko ništa".

Za tu decu je normalno da kada im je otac šef u bezbednosnom sektoru, napadnu starijeg dečaka i zaprete mu "nemoj nikom da kažeš jer će moj tata tvom dati otkaz". Normalno je i to da dečak smatra da on može da udara i vređa, jer mu je mama "teta u vrtiću" koja vaspitava i čuva "nečiju decu". Ti nasilnici su se ugledali na svoje očeve koji sukobe rešavaju paljenjem automobila rivalu, bez ikakvih posledica, pa je normalno da i on udara bez kazne.

Nasilnice su ćerke milionera, omalovažavaju decu čiji je "tata u zatvoru", znaju da će proći bez negativnih posledica, jer tata je "neko i nešto, ima para", a pri čemu devojčica i ne sluti da bi u nekoj drugoj zemlji možda njen otac bio u zatvoru zbog načina kako je došao do zarade.

Mali (ili možda veliki) zlostavljači znaju da neće biti kažnjeni. Zbog svojih roditelja i njihovih "ljudskih" veličina u ovom društvu. Svesni su svojih prava i da to što nekoga udare, polome mu nos, vređaju ga, mesec dana biće pod pojačanim nadzorom u školi i možda dobiti manju ocenu iz vladanja. I to je to. A ako se žrtva prebaci u drugu u školu, da bi pobegla od njih, naći će novu. Nekog slabijeg, siromašnog, ko nema mamu ili tatu povezanu sa vladajućim strukturama. Nova žrtva i njeni roditelji, poučeni iskustvom drugih, ćutaće i trpeti.

Njihova prva žrtva i u novoj školi može se naći na udaru nekog obesnog tatinog ili maminog deteta, jer da se ne lažemo, u svakoj obrazovnoj ustanovi ih ima. I ponovo sve ispočetka.

A društvo ćuti. Sistem je takav da sankcioniše žrtve, a ne one koji ih maltretiraju. Ali ne treba da zaboravimo i da ti koji su u vrhu tih institucija koje bi trebalo da reaguju nisu tu zato što su pametni i sposobni, već zbog članske karte. Pa se tako direktori škola trude se da sve stave "pod tepih", često uz obrazloženje da se nasilje nije desilo u zgradi i dvorištu. Pedagozi i psiholozi umesto da zađu u odeljenja i razgovaraju sa decom, posao svode na ispijanja kafa i gledanja na sat.

Centri za socijalni rad ne rade ništa iz onih oblasti za koje su zaduženi, a iako nešto rade - to je po principu da se ne zamere moćnijem. Tužilaštvo i policija se pozivaju na zakon - "deca nisu krivično odgovorna". U redu, ali su krivično odgovorni roditelji, pa kada je neko od njih (osim u slučaju OŠ "Vladislav Ribnikar") pokrenuo postupak protiv roditelja dece-zlostavljača!? Roditelji nasilnika, ušuškani vezama sa vlašću, ne brinu da će se naći na udaru zakona.

Nažalost, svi slučajevi vršnjačkog nasilja svode se na to. Možda stav vlasti najbolje oslikava izjave Slavice Đukić-Dejanović, penzionerke koja je u Vladi zadužena za prosvetu, o smanjenju ocene iz vladanja nasilnicima.

- Opet je tendencija ne da ta ocena žigoše dete, da ga ružno obeleži za čitav život i da kaže - on je još u osnovnoj školi imao jedinicu iz vladanja i zbog toga je imao neadekvatan ili lošiji uspeh, nego da ta jedinica iz vladanja opet bude alarm za roditelja, za nastavnika, odeljenskog starešinu, za njegove drugare da vidimo je li možda društveno korisni rad ili je možda aktivnost neka sportska, nešto što treba da mu se preporuči - rekla je Đukić Dejanović.

Ministarka se zabrinula da nasilnik ne bude žigosan, a ne brine o tome što će žrtva biti obeležena - uvek će u društvu biti opisana kao neko ko je maltretiran i time na udaru drugih zlostavljača, a da ne pričamo o psihološkoj traumi koju će imati ceo život. O tome ministarka ćuti.

Posle svega kako da oni normalni roditelji vaspitavaju svoju decu i čemu da se mi kao društvo nadamo? Da se povinuju ili da pokažu zube, uzvrate zlostavljaču? Ako i to urade, pitanje da li će i oni jer im roditelji nisu moćni biti kažnjeni samo nižom ocenom iz vladanja i jednomesečnim pojačanim nadzorom. Ipak, neće ceo život biti obeleženi i tretirani kao žrtva.

A nama kao društvu ostaje da se nadamo da ti devetogodišnji, desetogodišnji nasilnici jednog dana ne izrastu u Kostu ili Uroša, koji su, ne zaboravimo, pre masakra, upravo zbog statusa roditelja bili zaštićeni.