Odgovor države na nasilje - ćutanje i zaborav

Obećavali su nadležni mnogo, ali se uglavnom - nije desilo. Oni koje su ove dve tragedije direktno pogodile, uglavnom su, jednom rečju, ostali razočarani.

- Tragedije često imaju potencijal da izazovu osećaj solidarnosti i okupe ljude oko zajedničkog bola, stvarajući na kraju efekat katarze. Međutim, s obzirom na način na koji temu tih masovnih ubistava tretiramo u medijima, jasno je da smo takvu priliku propustili, pa me ne iznenađuje da lokalna vlast ima sluha samo za kozmetičke efekte - rekao je nadavno za N1 sociolog Dario Hajrić.

Gordana Gavrić, majka učenice iz škole "Vladislav Ribnikar", u kojoj je 3. maja 13-godišnji K. K. ubio devet đaka i čuvara, kazala je da 3. maj i dalje traje. Ona je kritikovala i državu koja se ponaša kao da se ništa nije desilo ni 3. maja u Ribnikaru, ni 4. maja u Duboni i Malom Orašju, gde je tada 20-godišnji Uroš Blažić ubio devet, a ranio 12 osoba.

Gavrić je kazala da je gajila nadu da postoji empatija i da će zdrav razum proraditi.

- Međutim, mi živimo u takvom društvenom beznađu, da mi posle osam meseci moramo na ulici da se borimo za memorijalni centar, a on je bezupitan, i mi nećemo dozvoliti da se gazi po krvi naše dece - rekla je nedavno za N1.

Majka ubijene devojčice iz škole "Vladislav Ribnikar" Ninela Radičević naglasila je da država mora da se bavi ovim problemom

- A trenutno se ne bavi. Cela priča oko 3. maja se pretvara se u rijaliti šou oko roditelja. Ko nas je podelio?

A memorijalni centar obećan je u prvim danima posle tragedije, kao način da se oda pošta poginulima, da se ne zaboravi tragedija i uči na greškama. Međutim, od toga da će deo škole gde su se ubistva desila biti zatvoren i preuređen u memorijalni centar, za sada nema ništa.

Govoreći o tom memorijalnom centru koji roditelji traže, a najviši organi vlasti davno obećali, Gordana Gavrić je rekla da na sajtu škole može da se pročita da će deo škole biti pretvoren u memorijalni centar, ali da će na prvom i drugom spratu ostaviti prostor za neke aktivnosti.

- Kakve aktivnosti? Taj deo škole treba obaviti crvenim platnom i napisati - po krvi naše dece ne možete gaziti - ističe ona.

Roditelji dece koja su 3. maja ubijena u masakru u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar", kao i oni čija deca pohađaju tu školu, protestovali su više puta ispred te škole. Kako su navodili, traže pravdu za žrtve majskih tragedija i veću bezbednost dece u svim školama.

U znak protesta, 16. decembra, prefarbali su u sivu boju natpis "škola" ispisan na asfaltu, a zatim je preko toga bačena i crvena farba.

Protesta je ispred škole bilo i 30. novembra. I tada je zatražen memorijalni centar i podsetilo se na to šta se - nije dogodilo.

- Mi tražimo da neko najzad preuzme odgovornost i da se najzad donesu neke odluke - kazao je tada Ivan Božović, otac devojčice Ane.

A pravda za roditelje stradale dece bio bi taj Memorijalni centar. Koji bi bio i centar za edukaciju, razgovore i rešavanje problema društva koji su do masakra i doveli. Kao borba za sećanje na sopstvenu stradalu decu, kazali su ranije sagovornici N1.

Slična sudbina Dubone i Malog Orašja

Ubistva u selima Dubona i Malo Orašje takođe su, ako ne zaboravljena, a ono - skrajnuta.

- Život u Duboni se nije mnogo promenio u odnosu na prve dane posle masovnog ubistva. Kalendarski je prošlo osam meseci, ali trauma je još tu, ta noć i dalje traje. Trudimo se da se izborimo sa traumama koje su ostale - izjavio je krajem decembra Dejan Milenković, rođak nastradalih u Duboni.

Rekao je i da je porodicama žrtava bila pružena "neka pomoć", ali nije ništa adekvatno.

Nemanja Ilić jedan je od retkih koji su preživeli masakr u selima kod Mladenovca, ali je tom prilikom teško ranjen i njegova borba traje osam meseci.

On i njegova porodica kazali su za Nova.rs da je situacija jako teška. Nemanjina majka Verica je odnedavno ostala bez posla. Muž joj je na bolovanju od kada se desila pucnjava, kao i Nemanja, koji je imao posao tada.

U nekoliko navrata, kažu, dobili su pomoć od opštine, ali su troškovi bili veliki, nekada su čak i po dva puta išli do Beograda u toku dana. Lekovi, kreme, oprema za previjanje, sva ušteđevina koju su imali, svedena je na minimum.

- Svaka pomoć bi nam dobrodošla. Lečenje nam je navodno besplatno, ali smo većinu stvari morali da platimo. Ono što je na recept mora da se doplati, a ono što nije na recept, to je tek papreno skupo. Kada smo konkurisali za tuđu negu i pomoć, žena koja radi u službi je rekla da Nemanja mora da dođe, da ga ona vidi. Dete koje leži u krevetu i jedva hoda. Moramo sanitetom da ga prevezemo da bi ga ona videla na pola minuta - ispričala je Verica Ilić.

Ilići apeluju na državu da ne zaboravi ranjene iz Malog Orašja i Dubone.

- Mislim da smo maksimalno zanemareni. Ide se na to da se što pre zaboravi, da se što pre zataška ceo ovaj događaj, Bilo pa prošlo, idemo dalje. U jednom momentu mi je zaličilo da oni misle, eto desilo se, a mi da izađemo na kraj sa tim kako znamo i umemo. Znate kako kažu u našem kraju: "Čija bruka, toga i sramota", i to je to - rekla je.