TRAGEDIJA Priča o smrti Srbije

Šta nam poručuje masakr u školi na Vračaru. Srbija nije država, ona je zadruga. Dobro, možda ne ni zadruga, nego naprosto - štala. Srbija je okovana vlašću kojoj su rijaliti programi neophodni. To seme zla, agresivnosti i vulgarnosti se toliko primilo među ljudima da bi ukidanje rijalitija u Srbiji dovelo do većih potresa u društvu nego bilo šta drugo.

I čemu onda priče o otvaranju novih puteva, fabrika, nekakvog crtanja po tabli iz Kine. O temama o kojima je Vučić govorio na televizijama sa nacionalnom frekvencijom bile su ekonomija, infrastruktura, vojska i policija, nacionalni interes, mediji, ljudska prava i EU integracije. Za četiri meseca gostovanja na televizijama obrazovanje je pomenuo samo jednom.

Institucije u Srbiji ne postoje, a među njima dakle ni Ministarstvo kulture sa ministrom na čelu. U Srbiji moć izvire isključivo iz jedne tačke. Tačka se, znamo, zove Aleksandar Vučić. Za Vučića, institucije su tek protočni bojleri za kanalisanje njegove samovolje. Ministar prosvete Branko Ružić izjavio je da ne vidi kao veliku problematiku što je u beogradskoj osnovnoj školi "Đura Jakšić" snimljen spot grupe "Crni Cerak" u kome učestvuje i osuđivani kriminalac Kristijan Golubović. Kristijan je od osuđenog kriminalca postao medijska ličnost broj 1 u Srbiji. Njegova krivična dela se romantizuju, njegovi postupci se veličaju, dečaci mu se dive, devojčicama se sviđa. On na televizijama sa državnom frekvencijom deli savete mladima, priča o porodičnim i ljudskim vrednostima. 
A, predsednik Srbije? On je svojevremeno naglasio da za njega moderna Srbija znači Srbija dinamičnog rasta, koja nema problema sa fiskalnim deficitom i koja na Duing biznis listi zauzima dobro mesto u svetu. Eto mu ga sad deficit. Ako pogledamo scene nasilja koje su svakodnevno prisutne na malim ekranima tokom celog dana, apsolutno je jasno zašto su zemlje u okruženju ograničile termine za emitovanje ovakvih programa. Ali, te zemlje nemaju Vučića i naprednjake na vlasti. Najboljoj zemlji, po svemu u Evropi treba promocija ovakvih programa gde su glavni učesnici bivši robijaši, estradne zvezde sumnjivog morala.

Regulatorno telo za elektronske medije (REM) ne reaguje. Zaključuje da se "rijaliti programi ne zabranjuju nigde, pa neće ni u Srbiji", braneći na taj način privatni kapital, više nego javni interes. Tako priča o rijaliti programima postaje u stvari priča o poželjnom modelu obrazovanja.  Ako je u jednoj od svojih uloga kultura naprosto ogledalo društva, dobili smo izrazito kulturnu i brutalno ogoljenu priču o stanju u Srbiji. Kultura, naravno, može biti i mnogo više od toga, ali ne sa Vučićem i ovakvim ministrima.

Koncentracija bolesti, zla, mržnje, izvitoperenosti koja se izliva na gledaoce (sa televizije sa nacionalnom frekvencijom) kancerogena je i štetna po zdravlje građana Srbije. Svako pri čistoj svesti mora da se zapita kako je to uopšte dozvoljeno, ko će za sve to odgovarati i kad? U ovoj zemlji nikad i niko nije odgovarao.  Gospodo na vlasti, minut ćutanja za ovu decu nije dovoljno.