Željko Obradović je "Ličnost godine 2025."

U ovakvim izborima teško je odmaći od "najskorijeg trenutka", ali nije ovde reč o halabuci koja se u novembru digla zbog njegove ostavke, ni o hiljadama ljudi koji su zbog njega došli na aerodrom i bili spremni da krenu kuda god ih on povede. Nije reč o nesvakidašnjoj - na prvom mestu autentičnoj - podršci jednom čoveku, koji je to svojom karijerom sigurno zaslužio, što ne znači da ju je i očekivao.

Ovde je mnogo više reč o tome da on tu podršku i svoju poziciju neprikosnovenog, makar u navijačkom svetu oko Košarkaškog kluba Partizan, nije hteo da zloupotrebi.

Javno je podržao studente u okruženju u kom uprava kluba to svakako nije očekivala i pokazao lični kredibilitet, koji jeste svakako važan, a još važniji u društvu u kome je u svemu javnom tako lako "ući u kolo". Poslednjih godinu dana, u ovoj podeljenoj Srbiji, oko sebe je kreirao i svojevrsnu slobodnu teritoriju u kojoj su mogli da kohabitiraju opoziciono nastrojeni navijači i od vlasti oktroisana uprava.

A to što je doživeo po podnošenju ostavke nije iskoristio za unutrašnje ratove u koje su ga uvlačili, niti za obračune sa spoljnim suparnicima. Što je najvažnije - i za naše uslove tako retko i neobično - pokazao je šta znači "preuzimanje odgovornosti" i kako izgleda kada neko ko to zaista ne mora prizna da stvari prosto ne funkcionišu, bez obzira na masovno uverenje populusa da je on za to najmanje kriv.

I zato kada neko kaže da je za njega poraz to što je na ovaj način otišao iz svog voljenog kluba - stoji da i dalje posle svega izlazi svoj, i kao najveći trener evropske košarke.