SAD KAD JE 4. APRIL Studenti na pravoj strani istorije

I studentima iz Srbije je 1930-ih misao bila usmerena na ulicu i štrajkove protiv onoga što su smatrali narastajućim fašizmom i represijom vlasti. Na jednom od takvih protesta, 4. aprila 1936. godine, braneći kolegu od napada nožem stradao je Žarko Marinović, student prava i komunista. U znak sećanja na njegovu tragičnu smrt, doneta je odluka da se 4. april obeležava kao Dan studenata Beogradskog univerziteta, počevši od 1955.Ove 2025. Studenti u blokadi krenuli su biciklima u Strazbur, kako bi se obratili Savetu Evrope u vezi sa svojim zahtevima i činjenicom da institucije Srbije ne reaguju na njih. Put bi trebalo da traje oko 12 dana, a ruta je duga 1.300 kilometara. U međuvremenu, studenti u blokadi iz Niša izglasali su većinom glasova da se ostalim kolegama iz preostala četiri Univerziteta uputi predlog za formiranje ekspertske Vlade Srbije.Ali, hajde da kažemo i da spasemo dušu. Sudenti zapravo, takav je utisak, zemlju oslobađaju od straha, pažljivo gajenog u poslednjih 13 godina, u kojem se proganja svako ko podigne glas ili iskaže drugačije mišljenje. Svi koji su oduševljeni studentima u njima vide jedinu utehu - nadu i spas. S druge strane, izostaje politička artikulacija protesta, nema nikog ko bi ogromnu energiju pobune uspeo da prevede na politički plan, tako da se ne vidi kako bi uopšte moglo da dođe do promene sistema a kamoli režima.Delom preovlađuje stav da treba pustiti studente da vode proteste onako kako misle da treba, da oni znaju sve najbolje, da će oni rešiti sve probleme koji se gomilaju već decenijama. Ukratko, dobar deo onih građana koji podržavaju proteste u studentima vidi mesiju. Ali, nije pošteno prebacivati svu odgovornost na studente. Studenske demonstracije su postale simbol šireg nezadovoljstva vladavinom prava u zemlji. Studenti ne traže smenu vlasti, nego korekciju sistema, a Vučić nije u stanju da nađe ključ za bravu koju su postavili on i njegovi pajtaši. Kukali smo nad onim što nikada nismo imali, niti je bilo nade da možemo imati, koliko-toliko pristojnu državu i malo manje ponižavajući život. Da prevedemo ovo za studente koji protestuju - u miru ste izdajnici ili petokolonaši, a u ratu bi vas zvali kvislinzima ili lokatorima. Jer, oni ljudi na vlasti kada nešto smisle, onda to ima da bude tako i nikako drugačije. Oni stvarno u to veruju i to je ono što najviše brine kod njih. Politički je stvorena takva atmosfera, koja je onda drukana i pumpana. I onda šta dobijamo - jednu potpuno nadrealnu situaciju u kojoj se sada nalazimo.

Tu se neizbežno postavlja pitanje uračunljivosti. Ko je ovde izdajnik?