Gardijan: Istrajnost i obim protesta znak da je Srbija na prekretnici

Sa ulica Beograda postalo je nemoguće ignorisati pukotine u autoritarnoj vlasti predsednika Aleksandra Vučića. Nakon više od četiri meseca uglavnom mirnih protesta koje predvode studenti, frustracija zbog režima dostigla je tačku ključanja, piše autor.

Opisujući kako se Srbija sprema za masovni antivladin protest, dok se hiljade studenata i građana okupljaju kako bi izrazili nezadovoljstvo vlašću Sadler dodaje da mnogi građani opisuju srpsku prestonicu kao grad "pod opsadom", dok vlasti sprovode drastične mere za koje kritičari tvrde da su smišljene kako bi zastrašile ljude i sprečile ih da prisustvuju demonstracijama.

Državna železnička kompanija, Srbija Voz, iznenada je obustavila sve međugradske vozove, navodeći anonimne pretnje bombom kao zvaničan razlog. Takođe, izveštava se o otkazivanju međugradskih autobusa ka Beogradu, pa čak i govorka da su traktori i kamioni postavljeni kao barikade na ključnim putevima koji vode u glavni grad, piše autor i dodaje da su te neviđene mere izazvale kritike, jer mnogi smatraju da vlast faktički zatvara Beograd kako bi ugušila protestni pokret.

Uprkos ovim naporima, konvoji studenata i pristalica iz cele Srbije pronalaze alternativne načine da stignu u Beograd. Mnoge grupe, nezaplašene taktikom vlasti, krenule su na put danima unapred, pešice ili biciklom, odlučne da budu deo onoga što smatraju istorijskim skupom.

Istovremeno, zapadni diplomati pozivaju srpske vlasti da osiguraju mirno održavanje protesta i bezbednost učesnika, upozoravajući da bi svaki pokušaj gušenja demonstracija mogao da eskalira tenzije na domaćem i međunarodnom planu.

U oštroj suprotnosti sa apelima diplomata za smirivanje situacije, Vučić i njegova vlada današnji protest predstavljaju kao bure baruta koje samo što ne eksplodira. Već danima zvaničnici preteći upozoravaju da su sukobi neizbežni, pa čak i sugerišu da bi demonstranti mogli napasti policiju ili pokušati nasilno da upadnu u parlament.

Ovo neprekidno ponavljanje alarmantne retorike vlast koristi kao opravdanje za oštar odgovor, uz masovno prisustvo policije i unapred planirane bezbednosne mere širom Beograda. Ove akcije ne samo da podižu tenzije, već i šalju jasnu poruku zastrašivanja, predstavljajući demonstrante kao pretnju nacionalnoj stabilnosti, dok istovremeno jačaju narativ vlasti o kontroli.

Okidač za sve ovo bio je smrtonosno urušavanje betonske nadstrešnice na renoviranoj glavnoj železničkoj stanici u Novom Sadu, gde je krajem prošle godine stradalo 15 ljudi, piše Sadler i dodaje da je to pokrenulo masovne proteste širom Srbije, postavši simbol nečeg mnogo dubljeg: sistema u kojem su korupcija, neefikasnost i političko podobništvo duboko ukorenjeni.

Iako je tvrdnje o raširenoj korupciji često teško u potpunosti dokazati kritičari ukazuju na netransparentne državne ugovore, političko pokroviteljstvo i nedostatak odgovornosti kao zabrinjavajuće pokazatelje. Pravosuđe se smatra kompromitovanim, mediji su pod stalnim napadima, a civilno društvo trpi pritiske. U takvom okruženju, protesti više nisu samo reakcija na pojedinačne probleme – oni predstavljaju očajnički poziv za budućnost oslobođenu stega autokrata i njihovih saveznika, ocenjuje se.

Neočekivani talas studentskog nezadovoljstva ne odnosi se samo na jedan incident – on odražava duboku frustraciju generacije koja se oseća napušteno i iznevereno od strane iste političke elite koja predugo drži vlast. Ono čemu sada svedočimo jeste do sada neviđeni pokret opozicije novog doba, pojačan kreativnim korišćenjem društvenih mreža koji brzo širi svoj uticaj kroz gradove i sela Srbije, pipe Sadler.

Obim i istrajnost ovih protesta znak su da se zemlja nalazi na prekretnici, s Vučićem, nekada smatranim nedodirljivim, koji se sada suočava s istinskim izazovom svojoj vlasti. Ipak, uprkos širokom nezadovoljstvu, Zapad nastavlja da održava odnose sa kontroverznim srpskim liderom pod izgovorom održavanja Srbije na putu ka EU.

I verovatno s razlogom, piše Sadler. Koliko god Vučićeva vladavina imala nedostataka, ne postoji jasna ili održiva alternativa ukoliko bi njegova vlast oslabila. Politička opozicija je rascepkana, često više usredsređena na međusobne sukobe nego na predstavljanje jedinstvene vizije za budućnost.

Ipak, EU nastavlja da sarađuje s Vučićem kao da je pouzdan partner, ignorišući ključne probleme koji bi trebalo da budu alarmantni. Žmuri na njegove bliske veze sa Vladimirom Putinom, sve veći kineski ekonomski uticaj na srpsku infrastrukturu i činjenicu da je srpski energetski gigant NIS i dalje većinski u vlasništvu ruskih interesa, uprkos sankcijama EU.

Ovaj prividna kontrasdiktornost u politici EU otvara pitanja o stvarnoj posvećenosti bloka sopstvenim vrednostima i dugoročnoj strategiji u regionu, naročito kada pragmatični savezi izgleda imaju prednost nad idealima demokratskog upravljanja i geopolitičke stabilnosti.

Sa jedne strane, ponašanje srpske vlasti i mere blokade projektuju atmosferu nadolazeće krize. Sa druge strane, demonstranti – ohrabreni moralnom podrškom iz inostranstva – ostaju istrajni u svojoj posvećenosti nenasilju.

Dok se na odnos Srbije prema Moskvi može gledati kao na pokušaj uspostavljanja ravnoteže između njenih istorijskih veza sa Rusijom i težnje ka članstvu u EU i NATO, u isto vreme postavlja pitanje koji su stvarni prioriteti vlasti.

Pod Vučićevom vlašću, Srbija svedoči rastućim autoritarnim tendencijama. Ovakvi potezi samo produbljuju sumnje u njegove dugoročne prioritete i namere. Ako nas je istorija nečemu naučila, to je da ignorisanje Balkana često dovodi do neočekivanih i dalekosežnih posledica, zaključuje Sadler.