SNS ima strah od ulice? I ko to ima MONOPOL na nasilje?!

Predsednik Srbije izjavio je da će 15. marta, za kada su studenti najavili veliki protest u Beogradu, vlasti "svirati kraj“ za proteste i da očekuje da će organizatori "sve baciti na jednu kartu" i "nasiljem pokušati da urade nešto". Ali, u Srbiji postoji veliko nezadovoljstvo koje je našlo način da se politički manifestuje. Prvi put posle nekoliko godina u Srbiji vlada politička neizvesnost. Potezi vlasti koji su ranije prolazili bez ikakve reakcije građana sada dolaze u centar medijske i društvene pažnje.Kada se, još davne 2012. videlo na koga režim u propagandnom smislu računa i kada su shodno tome na površinu izbila imena Pink, Hepi, Informer, svakome iole upućenom bilo je jasno da je đavo odneo šalu i da će Srbija, bez obzira na tadašnje novoradikalsko "presvlačenje" SNS-a, biti pretvorena upravo u ono što danas jeste, u poligon za obračun sa neistomišljenicima. Platforma nasilja je bespravno sazidana u vrhu vladajuće stranke i to je osobena filozofija poželjnog ponašanja rulje u društvu kojem ta ista rulja i rukovodi.Tako je reč "brutalan" sve češće u retorici Ane Brnabić, naročito kada targetira opoziciju, aktiviste, studente, ljude od struke i pojedine medije. A to zapravo i jeste jedan od ciljeva naprednjačkih medijskih, pa i sudskih harangi, da pokažu kakvu imaju moć da ljudima unište život. Nasilje za ovdašnji režim ima tržišnu vrednost.Za ovdašnji režim jedini krivci za podsticanje atmosfere nasilja u društvu, ponovo su isti ljudi, organizacije i mediji. A strogo poverljivo je da su napadi vlasti njen mehanizam odbrane i pokušaj da se sve afere sklone u drugi plan. Vlast unapred propisuje kvalifikacije dela i kazne, jer nigde nikoga više nema, sem NJEGA i njegovih ljudi. SNS odavno nije u stanju da definiše svoje probleme, niti da ih rešava. Mi se nalazimo u fukcionalnom haosu, koji neizbežno nastaje iz zarobljenog društva. Građani se nalaze pod okupacijom sopstvene vlasti. Sve što bi moralo da ima smisla, nastaje iz inercije, svi sistemi rade na nama nepoznat način i sve što bi moralo da bude u službi građana, nalazi se pred planskim urušavanjem. Samo su pretnje stabilne.Sve navedene sekvence imaju smisla, kao heterogeni, ali živeći politički omnibus, deo apsurdne celine u kojoj nasilje postaje nezamenljiva stvarnost. U raspodeli svojih emocija, vlast može da čini šta joj se prohte. Može da voli koga hoće, da pristaje na koga mora, da toleriše sve sile kojima se klanja, da trpi sagovornike i druge koje prezire.