Vređao građane, bežao od rivala i medija: Po čemu će ostati upamćen Milan Đurić?

Naravno, ni Đurić nije osetio nikakvu ljudsku, moralnu ili političku odgovornost da već 1. novembra, dok su još spasioci izvlačili tela ubijenih ispod nadstrešnice, reaguje i podnese ostavku. Zaboravio je da je u njegovom mandatu Železnička stanica, svečano, po drugi put otvorena, iako nije imala upotrebnu dozvolu. I da je tada, svečano stajao pored Gorana Vesića, sada nepravnosnažno optuženog bivšeg ministra građevine i Maje Gojković, predsednice Pokrajinske Vlade. Bilo mu je lepo u prvom ešalonu vlasti!

Umesto da se seti svega toga i reaguje ljudski, Đurić je sugrađane koji su održavali komemorativni skup u pomen ubijenima u padu nadstrešnica nazivao "oholim i osionim", te da "demonstranti ruže i devastiraju grad ispisujući poruke mržnje, nereda i haosa". Kao političar nije reagovao ni na hapšenja tokom protesta, drugih novosadskih političara, pa makar bili i neistomišljenici?!

Nijednog momenta nije se zapitao da li je upravo on takvom svojom reakcijom, ignorisanjem sugrađana, bio ohol i osion?

Osećao se jako i moćno i kada je preživeo sednicu Skupštine Novog Sada na kojoj je raspravljano o zahtevu opozicije za njegovu smenu. Pored glasova 48 odbornika vladajuće koalicije, predvođenih "novosadskom Anom Brnabić" - Dinom Vučinić, Đuriću je dodatnu moć osećao jer su skupštinu čuvale i jake policijske snage.

Nije želeo da se makne iz fotelje prvog čoveka Novog Sada, čak ni kada je gradski funkcioner, direktor javnog gradskog saobraćajnog preduzeća uhapšen kao član kartela koji je švercovao kokain iz Južne Amerike u Evropu. Pokušao je čak da prikupi neki politički poen saopštenjem kako tom akcijom vlast pokazuje da "nema nedodirljivih".

A pre ubistva 15 ljudi ispod nadstrešnice, ponašao se slično kao prethodnik. Nije prezao od toga da sugrađanima možda "udari šamar" time što je nagradio Slobodana Drmanca, policajca zbog čijeg je nasilničkog ponašanja Srbija kažnjena pred međunarodnim sudom u Strazburu. Još skandaloznije je, što se sumnjalo da je upravo Drmanac pretukao autističnog mladića tokom protesta u leto 2020.

Đurić je mahom ćutao, ignorisao poltičke protivnike, bežao od njih ali i od medija, a kada je našao za shodno da se oglasi, to je bilo vređanje neistomišljenika. Ti neistomišljenici su samo želeli i žele pravdu za ubijene, demokratiju koja odavno ne stanuje u Srbiji. Žele da Novi Sad bude ono što je nekada bio - "srpska Atina", a ne grad koji su okupirali kriminalci sa raznih strana, uz sveobuhvatnu podršku SNS-a. Možda bi Đurić, ali i ostali novosadski, kao i svi drugi naprednjački funkcioneri, trebalo da se sete one narodne "s' kim si onakav si".