VAŠE JE PRAVO DA BUDETE PONIŽENI Zašto se pregovara sa Milošem Vučevićem?

Dok je Novi Sad palio sveće i žalio za poginulima u nesreći na Železničkoj stanici, predsednik Vlade Srbije Miloš Vučević nije bio uz njih, već je otputovao u Šangaj. Na njegovoj skali prioriteta u tom trenutku bilo je važnije da se amortizuje bes građana prema kineskim firmama koje su bile angažovane na izvođenju radova na rekonstrukciji pomenute zgrade. Ima još - Vučević je zapretio prosvetarima koji su u štrajku da, ukoliko ne budu radili, neće imati posao u prosveti, dok će đaci koji su u blokadi, odnosno koji ne dolaze na nastave, dobiti neopravdane časove. I, nije kraj - premijer Srbije je na proslavi dana Republike Srpske u Banjaluci pomešao pesnike, pa je Đuri Jakšiću pripisao stihove čiji je autor Aleksa Šantić. Naime, u svom patriotskom govoru koji je pročitao Vučević je, između ostalog, rekao:

- Veliki Đura Jakšić je pevao: "Mene sve rane moga roda bole, I moja duša s njim pati i grca"… Tako je i danas. 

Međutim, u pitanju su stihovi iz pesme "Moja otadžbina" Alekse Šantića.A danas svi idu da ljube skute ovom čoveku koji odlučuje o njihovoj budućnosti. Očigledno, Vučević je primer da narod Srbije olako zaboravlja poniženja, uvrede, pretnje i kletve. Govoreći iz Šangaja o nesreći na Železničkoj stanici u Novom Sadu, premijer Miloš Vučević nazvao je "hajkom" zahteve da odgovorni za nju budu kažnjeni: - Ako se traži nečija glava da bi se umirila svetina, onda to nije pitanje odgovornosti, to je pitanje hajke - tvrdio je premijer.

Pod "svetinom" Vučević, naravno, podrazumeva građane. Da li našim društvom dominira kultura straha, nade ili poniženja? Kultura poniženja postala je politička platforma SNS-a. I to nije dovoljno. Sa TIM što se zove Vučević i šta predstavlja, po ko zna koji put pregovaraju prosvetari, paori, lekari... Jer, on je simbol NAPREDNE Srbije. A ono sto je najbitnije i zbog čega Novosađani traže Vučevičevu ostavku, leži u priči da je on bio glavni i odgovorni za sve u gradu - za svaki tender, za svaku kombinaciju. Ipak, ne treba preterivati kada je Miloš Vučević u pitanju, jer on nije ni filozof, a još manje ideolog. Reč je o vrhunskom poslušniku i odanom pešaku, najslabijoj figuri u šahu, društvenoj igri koju pred kamerama svakodnevno upražnjava predsednik svega i svačega u Srbiji.Poznato je da Srpska napredna stranka nema baš neke kreativne ljude, a i kad bi ih imala, niko nema dozvolu da sam nešto preduzima, već mora da čeka odobrenje s Andrićevog venca. Premijer Srbije Miloš Vučević razvikao se ovih dana, sav uzbuđen i užasnut, nabusito i patetično na način staroradikalski, da kako, eto, zli ljudi pokušavaju da izrade Srbiju. U toj zloj nameri zli ljudi služe se niskim sredstvima. Znali smo da članovi režima nisu baš umni i razumni, ali ne i da su baš potpuno bezumni.Vučević je od najranije mladosti bio radikal. Zato on kao poslušan sin prosto veruje u tu ideologiju, jer ni za šta drugo i ne zna. Samo se pravi nevešt, pokušavajući da prikrije svoje prave namere i predupredi posledice svog suludog političkog čina. Mada, nije on to sam ni smislio niti bi se usudio da tako govori da to nije video od šefa. Kad počinju da teku dani krivice? Šta god odlučili oni koji mu odlaze na pregovore, nebitno je.

Kada očigledno navodno samopouzdanje bude ponovo povređeno, sledeći talas poniženja odneće sve pred sobom. Ali, dockan.