"KO JE TEBE ŠTA PITAO?": Studentska poruka meseca, godine, DECENIJE...

Poznato je da imamo, dakle, posla sa režimom koji ne može da podnese ni najmanji znak neslaganja ili drugačijeg mišljenja i spreman je na podle provokacije ne bi li "utro put primeni sile". Politička logika ovakvog postupanja ostaje nejasna. Taktička logika je jasna, ali je sigurno reč o samoubilačkom ponašanju. Jer oni u principu ne podnose bilo šta osim izraza bezrezervnog obožavanja - sve drugo je "mržnja". Kad im neko nešto kaže ili nacrta, oni se žale da im neko preti, pogotovo kad lupetaju budalaštine, pa im se odgovori kako zaslužuju. Upravo iz tog razloga nastala je galama Vučića na studente, poređenje sa Josipom Brozom, faktička pretnja komunizmom - evo, samo što se ne pojave oni komesari u crnim kožnim kaputima da nam sve otmu, da nam uzmu decu žene, stanove.

- Ponosan sam što me baš briga za svačiji pritisak. Može svako da se zove kako hoće i radi šta hoće, za mene su Ustav, pravo i pravda najvažniji. Neću da mi boljševici uništavaju državu - rekao je Vučić.Nabusita i svadljiva samouverenost kako Vučića, tako i njegovih poltrona stvara upravo ono od čega se oni plaše, ali ga tako i prizivaju, jer im neki đavolak ne da mira. Stari Grci zvali su to "hubris“, dakle drskost koja poseže za božanskim ovlašćenjima, koja je sada u rukama studenata Srbije. Da li je akademska zajednica dugo ćutala? Iza nas je dugačak period u kome je veliki broj profesora, uglednih naučnika, javnih ličnosti, izbegavao da se na bilo koji način javno izjašnjava, deklariše, iznosi stavove. Možda je to zato što smo izgubili veru da se nešto može promeniti, tu su i zamor, razočaranje. Kao da smo se povukli u neki svoj bezbedan prostor. Očigledno je da se ljudi istinski plaše posledica svakog javnog istupa koji ne godi uhu vladajuće partije. A onda su se pojavili studenti.Elem, vlastima je do održanja proračunskih balansa i povlašćenih položaja, koje studentski zahtevi ugrožavaju. Dakle, akademski feudalizam i dalje je jak. Bunt akademskog sloja možda je i najradikalniji pokazatelj dramatičnog stanja u društvu. Moguće je da je bio potreban neki zamajac da, na kraju krajeva, poverujemo da zaista od nas, građana, zavisi šta će se u društvu dešavati. Da imamo pravo da tražimo, čak zahtevamo, jer, na kraju krajeva, političari su državni službenici koje mi plaćamo. Recept ponašanja sadašnje vlasti poreklom je jos od Šešelja, ali ima drugi vokabular i mnogo je agresivnija. Ona se nije izlečila od kulture prostaštva i grubosti, koja se demonstrira sada na vlasti. Ali, primetno je da je Vučić ponižen po prvi put, činjenicom da neko NJEGA ne pita za nešto. A 12 godina se valjda znalo i "poštovalo" ko jedini sme da ponižava. I, dok je ove vlasti, neće to vala raditi niko drugi osim NJEGA?A poniženje je u slučaju predsednika Srbije - povređeno samopouzdanje. Osećanje da je neko DRUGI 2012. ušetao u naš privatni život i da u potpunosti kontroliše našom sudbinom duboko je ispunilo srca jednog broja građana Srbije. Aleksandar Vučić se maksmilano trudio da opstane takav narativ. E, a onda - eto ti studenata. Da li se u Srbiji polako zaista oporavlja istinska kultura nade?

Vučiću bi bolje bilo da nije komentarisao studentski bunt niti jednom rečju: sve što je rekao bilo je pogrešno. Ali, šta smo drugo očekivali?