NOĆ U MALOM ZVORNIKU Kako je "običan narod" naljutio Vučića

Kako to obično biva kad predsednik "ode u narod", priče o tome šta će sve da uradi za građane i obećanja su preuzeli primat u odnosu na glavnu temu - litijum. Tokom boravka predsednika Vučića u Malom Zvorniku mogli smo čuti svašta. Neki su, međutim, u tome otišli (za predsednika i vlast) predaleko.

Tako je tokom ovog razgovora jedan građanin krenuo priču rečima "Kad sam otišao iz Srpske napredne stranke", kada ga je Vučić prekinuo i rekao "Neću to da slušam". Ali, čovek je bio uporan...

- Hoću da vam kažem. Uvek sam glasao za vas, pomagao sam za državne izbore uvek, 800 ljudi sam dovodio da glasa - rekao je on u obraćanju koje su prenosile gotovo sve televizije sa nacionalnom frekvencijom.

I šta je na sve to rekao Vučić?

- Ne bih o tome da govorim. Neću o tome da govorim - bile su reči predsednika Srbije.

I odmah je svima bilo jasno, valjda. Predsednikov narod je privilegovan, dok su ostali građani drugog reda.  Inače, tako se oblikovao kastinski sistem u Srbiji pod Vučićem. Od privilegovanih do nedodirljivih. Naravno, za spoljni svet to ne znači da Srbija nije demokratska zemlja. Što se pravih kasta tiče, one su u sebe zatvorena i nema mešanja i prelaženja iz nižih u više. Naime, vlast ima da se poštuje, s kolena na koleno. Zavisi od toga koliko vas noge još služe.

Za Vučića se ljudi u Srbiji dele na njegov narod i ostale. Njegova "politika" je delatnost koja donosi opstanak u njoj samoj. Ako može bez življa, odlično. Ako ne, da se to onda probere. Možda zvuči suludo, ali stiče se utisak da je on spreman da brani sebe svim raspoloživim resursima Srbije. U ovom slučaju litijumom. Pozivanje na narod je uzurpacija tuđih emocija, nepostojeća molitva prema nečemu čega nema. Narod je kategorija koja počinje da se buni patološkoj Vučićevoj brizi, a njegov javni govor, da nije prazan i suvišan, da je ozbiljan državnički, da nije svakodnevno blaćenje, morao bi da bude uzdržano obraćanje poštovanim građanima.Ali, narod u Vučićevom shvatanju ne traži poštovanje, već vođenje, a to nije pokušaj za njega, jer on ne zna ni šta bi sa sobom a kamoli sa narodom. Neprekidno pozivanje na narod jeste traganje za podrškom koje nema, za obožavanjem koje ne postoji niti je moguće. Prosto je otužna njegova čežnja za pozicijom proroka koji bi umeo i mogao sve, ali ništa ne ume. U Malom Zvorniku je bilo očigledno da ga "guši" omali prostor. Jer, on je navikao da se njegova moć širi po mnogo većim kvadratima i prostranstvima. Neprekidne ispovesti građana o ličnim problemima su mu unosile nemir. Eto, uhvati ga i mrak.

 A, to šta će biti sa rudnikom litijuma, pa ne mora običan narod baš sve da zna.